Anksioznost

Nešto uopšteno o anksioznosti

Kada se javlja?

U situacijama stresa, odnosno kada anticipiramo neuspeh, “diskomfort” ili opasnost.

Anksioznost je sasvim normalna, i svako od nas je oseća u određenim situacijama. Može se javiti oko bilo koje teme koja nas muči. Bilo da je to polaganje ispita, selidba u drugu državu, mesto, menjanje posla, raskid sa partnerom ili neka bitna životna odluka. Međutim ukoliko nas ta anksioznost ometa u svakodnevnom funkcionisanju to nazivamo anksioznim poremećajem. Bitno je napomenuti da sam po sebi osećaj anksioznosti ne predstavlja mentalni poremećaj, niti je znak da sa nama nešto nije u redu, sasvim je normalno da osećamo ansksioznost kod životnih promena i kada nam je nešto novo, drugačije..

 

 

 

Koje su odlike anksioznosti, odnosno šta kaže literatura?

 

Anksiznost se u literaturi definiše kao neprijatno stanje iščekivanja, strepnje ili straha (od realnih ili nerealnih “opasnosti”), često praćeno nervoznim ponašanjem kao što je koračanje napred nazad, somatske tegobe i ruminacije. Svako od nas u svom iskustvu ima osećanje anksioznosti i to je ono što se zove adaptivna anksioznost.

Zamislite da treba da držite javni nastup, da pevate pred nekim ili da ste promenili posao i sada treba prvi put da se upoznate sa novim kolegama u firmi. Pa sasvim je normalno da budete anksiozni.

Ko ne bi bio? Međutim, treba znati da postoji i patološka anksioznost; ona duže traje, intenzivnija je, ne može se kontrolisati, onesposobljava nas u vršenju socijalnih funkcija. Ako nas nešto onesposobljava u funksionisanju i svakodnevnici onda je moguće da je u pitanju mentalni poremećaj. Bitno je da naglasimo da patološka anksioznost dolazi udružena i sa drugim simptomima i znacima i ne posmatra se nikada sama po sebi.

Kada smo anksiozni često preuveličavamo negativne aspekte nekog događaja koji nas opterećuje i ne verujemo ili podcenjujemo sopstvene resurse i mogućnosti da da savladamo problem na koji smo naišli. Psihoterapeuti bi rekli ruminiramo, odnosno iznova i iznova vrtimo događaj koji nas opterećuje u mislima, fokusirajući se na negativne aspekte događaja i na moguće loše posledice.

 

 

Anksioznost je osećaj nelagode i zabrinutosti koja je obično uopštena i nefokusirana, predstavlja preteranu reakciju na situaciju koja se samo subjektivno vidi kao preteća odnosno mi je tako doživljavamo. Često je praćena mišićnom napetošću, nemirom, trnjenjem, stezanjem vilice, bolom u određenom delu tela iako nam svi nalazi lekara govore da je fizički sa nama sve u redu, zatim umorom i problemima s koncentracijom. Jednom rečju otežava nam život, svakodnevne obaveze, onemogućava nas da se fokusiramo i radimo šta želimo.

Postoji nešto što nazivamo i anksiozni poremećaji. Anksiozni poremećaji se razlikuju od “razvojno normativnog straha” ili anksioznosti time što su prekomerni ili traju duže od perioda u kojima se normalno javljaju. Anksiozne poremećaje razlikujemo od prolaznog straha ili anksioznosti koja je često izazvana stresom, time što je osećaj anskioznosti kod anksioznog poremećaja uporan (npr. obično traje šest meseci ili duže), iako je sam kriterijum trajanja samo jedna od stvari na koju obraćamo pažnju kada nešto želimo da definišemo kao anksiozan poremećaj. 

 

Anksioznost, zabrinutost i strah, ima li razlike?

 

Često se desi da strah, zabrinutost i anksioznost poistovetimo. Ali anskioznost, zabrinutost i strah su različiti pojomovi. Tačno je da se zabrinutost javlja u istim situacijama kao i anksioznost. Međutim kada smo zabrinuti mi ustvari realno sagledavamo pretnju. Ne precenjujemo niti podcenjujemo njen uticaj. Zastanemo i realno ocenimo sopstvene kapacitete koje imamo  a koji su nam neophodni za rešavanje date situacije koja nas opterećuje i brine. Anksioznost se razlikuje od straha po tome što strah predstavlja odgovarajući kognitivni i emocionalni odgovor na opaženu, realnu pretnju. Kod anksioznosti se takođe opaža preteća situacija ali ta situacija nije realna, ne dešava se u datom momentu, već je produkt uverenja da će se nešto loše dogoditi u budućnosti.

Ukoliko smo anksiozni ta anksioznost će biti i kvalitativno i kvantitativno drugačija od misli i ponašanja koje možemo osećati ako osetimo strah zbog realne pretnje u okruženju. Kada smo ansksiozni često precenjujemo potencijalnu opasnost, čak ćemo je i katastrofizirati povodom preuveličanog doživljaja opasnosti, često nećemo verovati da smo u stanju da se izborimo sa njom i osećaćemo se hronično zabrinuto što može voditi ka ozbiljnijim psihičkim problemima.

 

Šta je to što utiče na to da li ćemo biti anksiozni ili obazrivi odnosno zabrinuti povodom neke situacije?

Kada razmišljamo o nekom događaju ta razmišljanja utiču da se u nama bude određene emocije. Ako je naše razmišljanje “racionalno” i možemo objektivno proceniti naše kapacitete za rešavanje neke situacije ili uvidimo da ih možda nemamo u onoj meri u kojoj je potrebno za rešavanje onoga što nas muči, osećaćemo se zabrinuto što je normalno. Npr. imamo ispit i ne možemo da zaspimo jer nismo sve naučili za ispit. Ova briga je realna jer zaista nismo sve naučili što znači da postoji mogućnost da padnemo ispit.

Međutim u određenim situacijama kada smo zaista sve naučili za ispit može i dalje da se javi osećaj anksioznosti. Može da se desi da nas obuzmu opsedajuće misli gde sebi govorimo da nismo dovoljno dobro naučili i da ćemo pasti ispit. Ukoliko nam se jave takve misli prirodno je i da se jave preplavljujuća neprijatna osećanja koja možda ne umemo ni da imenujemo ali su toliko jaka da imamo osećaj da ne možemo da dišemo.

Kada kažemo da anksioznost ume biti onesposobljavajuća mislimo na to da i pored toga što smo mi anksiozni to ne može da promeni realnost a ta ista anksioznost nam nanosi štetu jer se kažnjavamo, vrtimo isti događaj više puta, nespavanje može da nam postane rutina i slično.

U raznim knjigama pozitivne psihologije možemo pročitati kako treba da se distanciramo od takvih misli i da budemo prisutni tu i sada, da proživimo dati trenutak jer se neće ponoviti. Međutim svi smo svesni da je lako reći nekome “nemoj da se nerviraš”, “nemoj da misliš na to i proćiće“, “fokusiraj se na nešto drugo”. Ali koliko je zaista realno reći sebi “nemoj da se nerviraš oko toga , zaista preteruješ” i šta onda? Da li se desi neki magični puf i mi se više ne nerviramo? U teoriji super, ali u realnosti je teško. Psihoterapija nam pomaže da dođemo do toga zašto smo anksiozni, zašto određene situacije i događaje doživljavamo na način na koji ih doživljavamo, koja osećanja nam se bude i šta se dešava u nama.

 

Ako pričamo teorijski o anksioznosti razlikujemo četiri dimenzije anksioznosti i straha:

1. Trajanje emocionalnog odgovora
2. Vremenski fokus (sadašnjost / budućnost)
3. Specifičnost opažene pretnje (opasnosti)
4. Usmerena reakcija

Strah je kratkotrajan, usredsređen na sadašnjost, usmeren na određenu pretnju i omogućuje reagovanje bekstvom od pretnje. S druge strane, anksioznost traje duže, usmerena je na buduće događaje koji su neodređeni i difuzni, a podrazumeva prekomernu opreznost te ometa konstruktivno suočavanje. Što znači da nam je teško da sagledamo stvari objektivno onakve kakve jesu kada smo anksiozni i kada strepimo što je sasvim normalno.

Anksioznost može da podrazumeva i dugotrajne i svakodnevne simptome koji smanjuju naš kvalitet života, i tada je nazivamo hronični, tj. generalizovani anksiozni poremećaj, ili može da podrazumeva kratke napade sa sporadičnim, stresnim napadima panike, što je u literaturi poznato kao akutna anksioznost.

Simptomi anksioznosti su razni i mogu se razlikovati po broju, intenzitetu i učestalosti javljanja, što zavisi od osobe do osobe. Iako smo gotovo svi u nekom trenutku života iskusili anksioznost, kod većine se ne pojavljuju dugoročni problemi.

Simptomi prouzrokovani anksioznošću

Psihološki simptomi

Efekti na ponašanje često uključuju povlačenje iz onih situacija koje su u prošlosti izazivale anksioznost ili negativna osećanja. Ostali efekti mogu podrazumevati promene u navikama spavanja, dnevnim rutinama, povećan ili smanjen unos hrane i pojačanu motoričku napetost (npr. tapkanje u mestu stopalima).

Kada su u pitanju efekti koje anksioznost ima na emocije čoveka, tu često spadaju: „osećaj strepnje ili straha, problemi sa koncentracijom, osećaj napetosti ili nervoze, predikcija najgoreg, razdražljivost, nemir, posmatranje (i iščekivanje) znakova (i pojava) opasnosti, kao i osećaj da nam je um prazan“, a tu su još i „noćne more, ružni snovi, opsesije senzacijama, deja vu (već viđeno), zarobljenost u mislima, osećaj da je sve oko nas zastrašujuće“. Bespomoćnost, znamo da nešto trebamo da uradimo za sebe ali ne možemo. Mogu se pojaviti i nama nejasna osećanja koja ne možemo da definišemo bez pomoći terapeuta, što je sasvim normalno.

Kognitivni efekti anksioznosti mogu da podrazumevaju misli o potencijalnim opasnostima kao što je npr. strah od smrti. „Možemo se  uplašiti da su bolovi u grudima najava srčanog udara, ili da su probadajući bolovi u glavi rezultat tumora ili aneurizme. Možemo osećati i snažan strah kad samo pomislimo na umiranje ili nam to može češće pasti na pamet nego inače. Ili pak ne možemo da izbacmo takve misli iz glave.“

Fiziološki simptomi

Neurološki: trnjenje, kočenje vilice, glavobolja, vrtenje određene pesme u glavi, parestezije (medicinsko stanje koje se karakteriše izmenjenom osetljivošću nekog dela tela na različite senzorne stimuluse, zatim termalni, taktilni, vibracije – na istom mestu i u istom vremenskom trajanju, prim. aut.), fascikulacije (fini, brzi treperavi drhtaji pojedinih snopova mišićnih vlakana, koji mogu biti neznatni i teško uočljivi, prim. aut.), vrtoglavice, presinkopa (prethode sinkopi – kratkotrajni, prolazni gubitak svesti i mišićnog tonusa(stalna napetost mišića) koji nastaje zbog naglog pada prokrvljenosti moždanog tkiva, padanje u nesvest.

Digestivni: bol u stomaku, mučnina, dijareja, probavne smetnje, suva usta ili knedla u grlu.

Respiratorni: otežano disanje ili udisanje

Srčani: palpitacije, tahikardija, bol u grudima

Mišićni: umor, drhtavica, tetanija (spazam mišića tela pri čemu telo zauzima tipičan položaj, prim. aut.)

Kožni: znojenje, svrab kože

Uro-genitalni: često mokrenje ili lažan nagon za mokrenjem kao i snažan nagon za realnim mokrenjem, dispareunija (pojava bola prilikom polnog odnosa ili neposredno nakon njega), impotencija, sindrom hroničnog karličnog bola. Hormoni stresa koji se oslobađaju u anksioznom stanju utiču na rad creva i mogu manifestovati fizičke simptome koji mogu doprineti razvoju ili pogoršati sindrom iritabilnih creva.

Tipovi anksioznosti

Anksioznost može biti ili kratkoročno stanje ili dugotrajna “osobina” ličnosti. Crta anksioznosti odražava stabilnu tendenciju reagovanja akutnim stanjem anksioznosti pri anticipaciji pretećih situacija (bez obzira da li su one realno preteće ili ne), tokom celog života. Metaanaliza je pokazala da su visoki skorovi na neuroticizmu faktor rizika za razvoj simptoma anksioznosti i anksioznih poremećaja. Takva anksioznost može biti svesna ili nesvesna.

Anksiozni poremećaji

Anksiozni poremećaji su grupa mentalnih poremećaja koje karakterišu izraženi subjektivni osećaji anksioznosti i straha. Anksioznost je briga zbog budućih događaja, dok je može imati više anksioznih poremećaja. Anksiozni poremećaji koje izdvaja DSM-V navedeni su kroz kriterijum uzrasta na kojem se javljaju:

Separaciona anksioznost

Ukolio razvijemo separacionu anksioznost odnosno plašimo se ili strepimo zbog odvajanja od nama važne figure u životu za koju smo vezani, može da nam se javi trajni strah ili anksioznost zbog potencijalnog povređivanja ili odbacivanja od strane osobe sa kojom postoji vezanost. Često se dešava da razdvajanje poistovećujemo sa odbacivanjem. Kod separacionog straha se često javljaju i noćne more i fizički simptomi distresa. Iako se simptomi često razviju u detinjstvu, mogu se javljati tokom čitavog odraslog života pojedinca. Bilo da je to odlazak dece iz zajedničke kuće, razvod i odlazak od partnera, napuštanje roditelja itd.

Selektivni mutizam karakteriše dosledna nemogućnost govora u određenim socijalnim situacijama u kojima se očekuje da osoba govori npr. u školi, kod doktora na pregledu, na ispitu  iako u drugim situacijama ne postoji problem sa govorom.

Pojedinci sa specifičnom fobijom plaše se ili strepe od određenih predmeta ili situacija ili ih izbegavaju. Specifična kognitivna ideacija ne postoji kod ovog poremećaja kao što je slučaj sa drugim anksioznim poremećajima. Strah, anksioznost ili izbegavanje se gotovo uvek odmah indikuju u situaciji fobije do stepena koji je uporan i nesrazmeran stvarnom riziku. Postoje razne vrste specifičnih fobija: od životinja, prirode, injekcija, krvi, povreda, i brojnih situacija.

Socijalna anksioznost

Kod poremećaja zvanog socijalna anksioznost plašimo se ili strepimo, izbegavamo socijalne interakcije i situacije u kojima ćemo biti u centru pažnje. To uključuje socijalne interakcije kao što su susreti s nepoznatim ljudima, situacije u kojima ručamo sa drugima, pevamo, nastupamo pred određenim brojem ljudi. Kognitivna ideacija je mogućnost negativne procene od strane drugih, sramoćenje, ponižavanje, odbacivanje ili vređanje od strane drugih ljudi.

U paničnom poremećaju se dešava da doživljavamo ponavljajuće neočekivane napade panike i uporno smo zabrinuti ili uplašeni da ćemo imati više paničnih napada ili da ćemo razviti maladaptivna ponašanja usled ovih napada (npr. izbegavanje telesnih vežbi ili nekih nepoznatih lokacija). Napadi panike su nagli naleti intenzivnog straha ili nelagode, koji dostižu vrhunac u roku od nekoliko minuta, a praćeni su fizičkim i/ili kognitivnim simptomima. Postoji i podvrsta napada panike sa ograničenim simptomima i oni uključuju manje od četiri simptoma. Napadi panike se mogu očekivati npr. kao odgovor na objekat ili situaciju straha ali se mogu javiti i bez nama očiglednog razloga. Napadi panike su markeri ili prognostički faktori ozbiljnosti dijagnoze, toka i komorbiditeta, za čitav niz poremećaja gde spadaju i anksiozni poremećaji (npr. zloupotreba susptanci, depresivni ili psihotični poremećaji). Zato se panični napad može koristiti kao pokazatelj bilo kog anksioznog ali i drugih mentalnih poremećaja.

Agorafobija

Ukoliko imamo agorafobiju strahujemo i strepimo zbog dve ili više sledećih situacija: korišćenja javnog prevoza, bivanja na otvorenom prostoru, u zatvorenom prostoru, stajanja u redu ili u gomili,  kada smo sami van kuće i sl. Ukoliko se plašimo ovakvih situacija zbog misli da bi bežanje iz neprijatnih situacija moglo da bude otežano ili da pomoć možda neće biti dostupna u slučaju da nam se pojave simptomi slični napadu panike ili drugi onesposobljavajući i neprijatni simptomi verovatno je u pitanju agorafobija. Ove situacije gotovo uvek izazivaju strah ili anksioznost i karakteristično je jer ukoliko imamo agorafobiju, često ćemo izbegavati ovakva mesta i tražićemo da uvek imamo nekog pratioca pored sebe.

Ključne karakteristike generalizovanog anksioznog poremećaja su uporna i prekomerna anksioznosti i zabrinutost u različitim domenima života, uključujući školu, naš posao a takava okruženja ne možemo kontrolisati. Uz to možemo doživeti i fizičke simptome, kao što su nemir ili osećaj stajanja na ivici, zatim lako umaranje, poteškoće s koncentracijom ili gubljenjem misli, razdražljivost, napetost mišića i poremećaj spavanja.

 

Ostali anksiozni poremećaji

Anksiozni poremećaj izazvani zloupotrebom supstanci ili lekova, podrazumeva anksioznost nastalu usled intoksikacije ili povlačenja leka ili supstance iz upotrebe. U anksioznom poremećaju koji je izazvan drugim zdravstvenim stanjem, simptomi anksioznosti predstavljaju fiziološke posledice tog drugog zdravstvenog stanja. (DSM-V)

Smatra se da je uzrok anksioznih poremećaja kombinacija genetskih i sredinskih faktora. Faktori rizika podrazumevaju istoriju zlostavljanja dece, porodičnu istoriju mentalnih poremećaja i siromaštvo. Anksiozni poremećaji se često javljaju sa drugim mentalnim poremećajima, posebno s velikom depresijom, poremećajem ličnosti i zloupotrebom supstanci. Da bi se postavila dijagnoza, simptomi obično moraju biti prisutni najmanje šest meseci, moraju biti veći od onoga što se očekuje u takvoj situaciji i moraju smanjiti sposobnost osobe da funkcioniše u svakodnevnom životu. Anksiozni poremećaji se razlikuju od normalnog straha ili anksioznosti po tome što su prekomerni ili trajni.

Anksiozni poremećaji se moraju lečiti. Lečenje podrazumeva promenu načina života, psihoterapiju i lekove (antidepresivi, benzodiazepini, beta blokatori) koji mogu poboljšati simptome. Oko 12% ljudi biva pogođeno anksioznim poremećajima u svakoj godini, a između 5% i 30% biva pogođeno tokom života. Kod žena se javljaju otprilike dvostruko češće nego kod muškaraca i uglavnom počnu pre 25. godine života.

Osnovne karakteristike grupe anksioznih poremećaja

• Patološka anksioznost – epifenomen (pojava koja ide kao pratilja važnijih procesa, zbivanja)
• Subjektivno osećanje anksioznosti
• Objektivna manifestacija anksioznosti (na osnovu “držanja”, facijalne ekspresije, ponašanja)
• “Psihička” anksioznost
• “Telesna” anksioznost – preznojavanje, ubrzan rad srca, “knedla” u grlu, teskoba u grudima (“nemam vazduha”), “talasi” toplo-hladno, drhtanje, učestale stolice ili mokrenje, glavobolja…

Drugi simptomi i znaci karakteristični za odredjeni anksiozni poremećaj (DSM-IV):

Komorbiditet

Često osoba sa jednim oblikom anksioznog poremećaja udovoljava i dijagnostičkom kriterijimu za drugi takav poremećaj. Tad govorimo o komorbiditetu. Komorbiditet anksioznih poremećaja nastaje iz dva razloga:

1. Simptomi različitih poremećaja u ovoj kategoriji nisu posve specifični. Npr. somatski (telesni) znaci anksioznosti spadaju u dijagnostičke kategorije za panični poremaćaj, generalizovani anksiozni poremećaj i posttraumatski stresni poremećaj.
2. Savremena shvatanja patogenih procesa koji dovode do različitih anksioznih poremećaja takođe su primenljiva na više od jednog poremećaja. Npr. osećaj da niste u stanju kontrolisati stresore s kojima se susrećete smatra se povezanim sa fobijom i sa generalizovanim anksioznim poremećajem.

Anksiozni poremećaji se često javljaju sa drugim poremećajima mentalnog zdravlja, posebno uz veliku depresiju, bipolarni poremećaj, poremećaje ishrane ili neke poremećaje ličnosti. Takođe se često javlja kao crta neke personalne karakteristike, kao što je neuroticizam. Anksioznost često doživljavaju oni sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem a kod paničnog napada je akutno prisutna.

Neurologija u osnovi

Smatra se da su u osnovi anksioznosti neuronska kola koja uključuju amigdalu (koja opet reguliše emocije poput straha i anksioznosti) i hipokampus (koji ima veze sa emocionalnim pamćenjem. Anksiozni ljudi imaju tendenciju da pokazuju visoku reaktivnost kao odgovor na emocionalne stimuluse u amigdali.

Kada osoba opazi realnu opasnost, angažuje se jedan deo ljudskog mozga označen kao limbički mozak. Reagujemo na stres koji doživljavamo zbog opažene opasnosti. Dva najčešća stres odgovora su reakcija bega i reakcija borbe (flight or fight). Ovo je primitivni, tj. arhaični način reagovanja u situaciji stresa, koji je nasleđen od životinjskih vrsta. Na neki način ovo je genetski mehanizam koji je evolutivno opstao kako bi nas sačuvao od opasnosti. Kada se nađemo u situaciji stresa, aktivira se limbički mozak, a onaj logički, razumni deo mozga se prvi povlači. Luče se hormon stresa kortizol, adrenalin i noradrenalin. Izlučeni u krv, ovi hormoni dovode do niza promena u našem organizmu, čija svrha je da nas pripreme za jednu od dve moguće reakcije – borbu ili beg.

Ovakav mehanizam nekada ima funkciju i svrhu. Kada smo izloženi opasnosti, telo nam se priprema za odbranu i preživljavanje. Međutim, kada je ta opasnost nerealna tj. zasnovana na iracionalnim uverenjima, očekivana u budućnosti, a ne realno opažljiva, onda je naš organizam bespotrebno izložen promenama na fiziološkom nivou. Ta povećana aktivacija organizma, u ovom slučaju, donosi više štete nego koristi. Pogotovo kada je neumerena, neograničena i traje dugo, što je slučaj kod anksioznosti.

Faktori rizika

Anksiozni poremećaji su delimično genetski, a blizanačke studije sugerišu 30-40% genetskog uticaja na individualne razlike u anksioznosti. Faktori životne sredine su takođe važni. Blizanačke studije pokazuju da pojedinačno, specifična okruženja imaju veliki uticaj na anksioznost, dok je deljeni uticaj okoline tj. okruženja koja na isti način deluju na blizance, tokom detinjstva jači, ali opada tokom adolescencije. Specifična okruženja koja su povezana sa razvojem anksioznosti podrazumevaju zlostavljanje, porodičnu istoriju mentalnih poremećaja i siromaštvo. Takođe, anksioznost je u vezi sa zloupotrebom droga ili alkohola, kafe, benzodiazepina (koji se često prepisuju u lečenju anksioznosti).

Pored genetskih i sredinskih faktora, postoje i drugi faktori koji mogu biti okidači anksioznosti i njenih poremećaja:

Zdravstvena stanja

Brojna zdravstvena stanja mogu da izazovu anksioznost. Npr, stanja koja utiču na sposobnost disanja, kao što je astma. Uslovi koji uzrokuju bolove u stomaku i grudima mogu biti izazivači anksioznosti, ali ponekad su samo simptomi, tj. somatizacija anksioznosti. Isto važi i kada su u pitanju neke seksualne disfunkcije. Stanja koja izazivaju kožne promene na licu ili telu mogu da izazovu socijalnu anksioznost, naročito među adolescentima, a razvojni poremećaji mogu izazvati pojavu socijalne anksioznosti kod dece.

Stanja opasna po život, kao što su tumori, mogu takođe izazvati pojavu anksioznosti. Dalje, postoje i druge organske promene koje se javljaju sa anksioznošću ili simptomima koji je oponašaju: endokrine bolesti (hipotireoza, hipertireoza, hiperprolaktinemija), metabolički poremećaji (dijabetes), stanja nedostatka nekih vitamina (D, B2, B12, folne kiseline), gastrointestinalna oboljenja (celijaklija, glutenska osetljivost, zapaljenske bolesti creva; bolesti srca i krvih sudova (anemija), cerebralne vaskularne bolesti (prolazni ishemijski napad, moždani udar) kao i degenerativne bolesti mozga (Parkinsonova bolest, demencija, multipla skleroza, Hantingtonova bolest) i brojne druge.

Različite supstance

Postoje supstance koje mogu izazvati ili pogoršati anksioznost, da li zbog prekomerne upotrebe ili pri prestajanju korišćenja ili kao neželjeni efekat pri upotrebi. To podrazumeva alkohol, duvan, kanabis, sedative (uključujući benzodiazepine), opioide (uključujući lekove protiv bolova i nedozvoljene droge poput heroina), stimulanse (kafein, kokain, amfetamin), halucinogene droge i inahalante. Iako mnogi ljudi koriste nešto od ovih susptanci pri samolečenju anksioznosti, poboljšanje stanja anksioznosti korišćenjem ovih supstanci je kratkotrajno (i podrazumeva pogoršanje anksioznosti na duže staze, ponekad čak sa pojavom snažne akutne anksioznosti pri prestanku dejstva) i najčešće preteruju. Akutno izlaganje toksičnim nivoima benzena može da prouzrokuje euforiju, anksioznost i razdražljivost, u trajanju do dve nedelje nakon izlaganja.

Psihološki rizik-faktori razvoja anksioznosti

Psihološki faktori: loše veštine suočavanja (npr. rigidnost/nefleksibilno rešavanje problema, poricanje, izbegavanje, impulsivnost, velika očekivanja od sebe, negativne misli, afektivna nestabilnost i nemogućnost fokusiranja na problem) u vezi su sa anksioznošću. Anksioznost takođe može biti izazvana ili produžena zbog očekivanja pesimističnog ishoda neke situacije, i načina na koji se osoba nosi sa negativnim povratnim informacijama.

Utvrđeno je da su neke osobine ličnosti (neuroticizam npr.) i stavovi (pesimizam npr.) faktori rizika za razvoj anksioznosti. Kognitivne distorzije poput generalizacija, katastrofizacija, čitanja misli, emocionalnog rezonovanja i mentalnog filtera, mogu rezultirati razvojem anksioznosti.

Npr, generalizacija uverenja da se uvek nešto loše događa, može da dovede do toga da se osoba preterano plaši čak i minimalno rizičnih situacija, i da izbegava benigne socijalne situacije zbog očekivanja da se javi anksioznost u neprijatnoj situaciji. Pored toga, osobe koje imaju visoko izraženu anksioznost, mogu i same da kreiraju stresne životne događaje. Svi ovi nalazi zajedno, sugerišu da anksiozne misli mogu voditi ka očekivanju nove anksioznosti, kao i novih stresnih događaja, koji će zauzvrat, uzrokovati pojačanje postojeće anksioznosti. Ovakve nezdrave misli mogu biti uspešno lečene kognitivnom terapijom.

Psihodinamska teorija

Psihodinamska teorija tvrdi da je anksioznost često rezultat suprotstavljanja nesvesnim željama ili strahovima, i manifestuje se neprilagođenim odbrambenim mehanizmima (poput potiskivanja, represije, predviđanja, regresije, somatizacije, pasivne agresije, disocijacije) a koji su se razvili u ranom detinjstvu, tokom procesa prilagođavanja (npr. sa starateljima), ili usled nedostatka empatije.

Npr. uporno obeshrabrivanje deteta da ispolji bes, što čine roditelji, može rezultirati potiskivanjem ovog osećaja, što se dalje može manifestovati kroz gastrointestinalne probleme (somatizacija) zbog sukoba s drugima, dok autentična emocija besa ostaje van svesti osobe, kao deo nesvesnog sadržaja. Ovakvi sukobi unutar osobe, uspešno leče psihodinamski terapijski pravci. Iako psihodinamska terapija nastoji da istraži korene anksioznosti i na taj način pristupi lečenju iste, kognitivno-bihejvioralni pristup se pokazao takođe uspešnim, menjajući iracionalna uverenja i neželjena ponašanja.

Objašnjenje evolucione psihologije je, da povećana anksioznost služi povećanju budnosti osobe kada su u pitanju potencijalne pretnje u životnoj sredini, kao i porastu tendencije preduzimanja proaktivnih radnji u vezi sa takvim potencijalnim pretnjama. Ovo može da dovede do preterane reaktivnosti pojedinca zbog percipirane opasnosti, ali može mu i obezbediti izbegavanje realne pretnje. Na ovaj način se objašnjava da anksiozni ljudi imaju manje šanse da stradaju u nesrećama.

Kada izložimo ljude neprijatnim i potencijalno opasnim stimulusima, kao što su neprijatni mirisi ili ukusi, PET skeniranje mozga pokazuje povećan protok krvi kroz amigdalu. U ovakvim studijama, učesnici su prijavljivali umeren nivo anksioznosti. Ovi rezultati mogu da ukazuju na to da je anksioznost zapravo zaštitini mehanizam koji je dizajniran da spreči pojedinca da se uključuje u potencijalno štetna ponašanja.

Socijalni rizik-faktori razvoja anksioznosti

Socijalni rizik-faktori razvoja anksioznosti podrazumevaju istoriju trauma (npr. fizičko, seksualno ili emocionalno zlostavljanje ili napad), vršnjačko maltretiranje, rana negativna životna iskustva i roditeljski faktor (odbacivanje, nedostatak topline, hostilnost, oštra disciplina, snažan negativan uticaj roditelja, uplašenost roditelja pri odgoju, modeli disfunkcionalnog ponašanja i zloupotreba supstanci, obeshrabrivanje pri ispoljavanju emocija, loša socijalizacija, loši obrasci vezanosti, i zlostavljanje i zanemarivanje dece), kulturalni faktori (patrijarhalne porodice i društva, pripadnost neprihvaćenim manjinskim grupama, uključujući invalidnost) i socioekonomski razlozi (neobrazovanost, nezaposlenost, siromaštvo – mada razvijene zemlje imaju veću stopu anksioznih poremećaja nego zemlje u razvoju).

Sveobuhvatnim pregledom preko 50 studija, za 2019. godinu, pokazano je da je strah od gladi u Sjedinjenim Državama snažno povezan sa depresijom, anksioznošću i poremećajima spavanja. Osobe koje imaju ovaj strah, imale su gotovo trostruko veću šansu za razvoj anksioznosti nego oni koji nemaju ovaj strah.

Tretman anksioznosti

Prvi korak u lečenju anksioznosti kod neke osobe, podrazumeva procenu mogućnosti postojanja medicinskog uzroka za njen razvoj, a ta procena je veoma važna da bi se odredio pravilan tretman. Simptomi anksioznosti mogu da prikriju organsko oboljenje ili mogu da se pojave kao posledica nekog medicinskog stanja.

Kognitivno-bihejvioralna transakciona analiza  je veoma uspešna kada je u pitanju lečenje anksioznih poremećaja, i njene metode su široko primenjivane u psihoterapiji. Ove metode se pokazuju dovoljno efikasnim i ako se primenjuju online.

Drugi vid terapije koji je ponekad potrebno uklju;iti je farmakoterapija i ona se uvek može primenjivati paralelno sa psihološkim metodama.

Jedna od ključnih stvari pri psihoterapeutskom tretmanu anksioznosti je posvećenost samog klijenta rešavanju svog problema. Nije dovoljno samo redovno dolaženje na seanse. Važno je da klijent bude spreman da se uključi u proces i individualno angažuje na putu promene načina razmišljanja i ponašanja. Topla i podržavajuća atmosfera koju pruža odnos sa terapeutom će biti sigurna kuća za klijentove tegobe, ali vlastiti angažman je presudan. Klijenti treba da imaju realistična očekivanja i da budu strpljivi na ovom putu. Ponekad je neophodno da nam bude malo lošije da bi nam posle bilo mnogo bolje. Uostalom, svaki rast je takav. A psihoterapija je idealan način da porastemo!

Literatura:

American Psychiatric Association. (2013). Diagnostic and statistical manual of mental disorders (5th ed.). Washington, DC: Author