Postoji trenutak koji svi znamo: čekamo da se neko javi. Telefon je tih. Poruka ne stiže. I negde u nama nešto počne da se gasi. U početku je to tiha strepnja, ali ako tišina potraje – pretvara se u hladnoću. “Ma dobro, nije ni važno.” I odjednom kao da nas više ne dotiče…..
Ali retko kad je to zaista ravnodušnost. Češće je to zaštita. Naš način da zatvorimo vrata pre nego što nas zaboli još jače. Telo zna….ako ostane otvoreno i ranjivo, osetiće svaki ubod tišine. Pa se povlači.
Kako razlikovati zaštitu od prave ravnodušnosti?
Ako je u pitanju zaštita, negde u dubini i dalje postoji želja za blizinom. Postoji impuls da se proveri telefon, da se seti trenutaka bliskosti. U telu se oseća težina, knedla, nemir. Hladnoća je površinska… ispod nje ima nade, možda i ljutnje.
Ako je ravnodušnost stvarna, unutrašnji pokret ne postoji. Nema očekivanja, nema “šta ako”, nema potrebe da se proverava telefon. Nije ni bolno ni prijatno – jednostavno prazno.
A ponekad to nije ni jedno ni drugo
Postoji još jedna mogućnost – disocijacija. To je kada telo prepozna tišinu kao opasnost koja ga vraća u staru bol i klikne na “OFF”. Odjednom smo kao zaleđeni: ne osećamo ni nadu, ni ljutnju, ni prazninu – samo odsečenost. Ljudi kažu: “Kao da nisam tu. Kao da gledam svoj život iz daljine.”
Disocijacija ume da prevari… spolja deluje kao hladnoća, a zapravo ispod nje stoji zamrznuta tuga. Prepoznaćeš je po telu: nema težine ni knedle, nego odsustvo osećaja, kao da se isprazni prostor iznutra.
Zašto je važno da ovo znamo?
Jer kad shvatimo šta tačno osećamo, možemo bolje da razumemo sebe i svoje reakcije. Ako je zaštita….možda nas i dalje boli i nadamo se. Ako je disocijacija ...telo nam govori da mu je previše i da mu treba sigurnost da se vrati. Ako je prava ravnodušnost – onda znamo da je ciklus završen. Problematika je što nekada nismo svesni da disociramo. Mislimo da nam zaista nije stalo.
Sledeći put kada “ohladimo”
Možemo da stanemo i pitamo se:
“Da li sam zapravo ravnodušna? Ili se štitim? Ili sam se samo isključila jer mi je previše?”
Već samo to pitanje vraća nas sebi…i daje nam mogućnost da biramo šta ćemo dalje, umesto da mislimo da je hladnoća uvek znak da nam nije stalo.
Hladnoća da bismo se zaštitili
Čekaš da se javi nakon što ste se posvađali. Dan prolazi, nema poruke. Kažeš sebi: “Ma dobro, neću joj se ja javljati prvi, nije mi ni stalo.” A zapravo proveravaš telefon na svakih deset minuta i osećaš knedlu u stomaku.
Prijateljica ti je obećala da ćete se videti, a onda je nestala. U glavi ti krene: “Ma ok, imam i ja drugih planova.” Ali u telu osećaš napetost i tugu jer ti je zapravo važno.
Disocijacija
…Sediš pred porukom koju nisi dobila i odjednom kao da se odvojiš od svega. Gledaš seriju, skroluješ telefon, ali ne osećaš ništa. Kao da si na autopilotu – ni tuga ni ljutnja, samo praznina.
….Na sastanku te ignorišu dok pričaš i telo ti se ukoči. Posle se pitaš zašto si delovala “hladno” – a zapravo nisi mogla ni da reaguješ jer si se zamrzla.
Prava ravnodušnost
Nekada si čekao svaku njenu poruku, a sada ti prođe dan da je se ni ne setiš. Nema čekanja, nema pitanja “šta ako”. Samo znaš da ti više ne znači.
Pogledaš staru prepisku i umesto bola ili nostalgije…osećaš mir. Kao da gledaš tuđu priču, a ne svoju.
Prava ravnodušnost ne dolazi naglo – ona je tiha i mirna. Dođe kad srce prestane da se bori i kad tišina prestane da boli. To je onaj trenutak kad shvatiš da nisi ljut, nisi ni tužan – samo slobodan.
U toj ravnodušnosti više nema ni čekanja ni gledanja ka toj osobi. Njena prisutnost ili odsustvo ne pokreće ništa u tebi – ni nadu, ni bol, ni potrebu za objašnjenjem. Nije da brišeš prošlost, nego više ne tražiš da se ona nastavi.
I važno je znati: ovo stanje je potpuno drugačije od zaštitne hladnoće i disocijacije. Kada se štitimo, i dalje nas tiho boli i čekamo znak. Kada smo disocirani, osećanja su zamrznuta, ali nisu nestala – vratiće se kad ponovo budemo u kontaktu sa sobom. Prava ravnodušnost je mir – trenutak kad nema ni nade ni odbrane.
Na relacionu i telesnu terapije ljudi obično dođu da nauče kako da budu prisutni u telu i u odnosu…da im glava ne beži dok srce kuca, a stomak se prevrće. Kada kroz rad skinu slojeve odbrana i nauče da ne disociraju…sve se doživljava drugačije. Kada nam nešto smeta ako smo ovde i sada u telu, teško da možemo opet tako lako disocirati.
I onda…nema više onog starog bekstva u glavu: jer sve osećaš, sve vidiš, sve čuješ. Nema „to nije ništa“, nema „ma nije mi to važno“.
I tu se desi ona najlepša, ali i najstrašnija stvar: shvatiš da prisutnost ne znači da nećeš biti povređen, već da sada imaš kapacitet da ostaneš… uz sebe i uz drugog.
Relaciona terapija te ne uči da voliš bez straha, nego da izdržiš drhtanje dok voliš. Da vidiš kako i tvoje i tuđe rane dišu u istom prostoru, i da je bliskost upravo to…kada ne pobegneš, iako bi mogao.
