Relaciona transakciona analiza – terapija kroz odnos, telo i iskustvo
Relaciona transakciona analiza je psihoterapijski pristup koji polazi od pretpostavke da se promena dešava u odnosu, ali i da se odnos ne odvija samo na nivou reči. On se odvija u telu, u afektima, u načinu na koji se približavamo, povlačimo, zadržavamo dah ili gubimo oslonac.
Mnoga rana iskustva ne pamtimo kroz narativ. Ako su se desila pre razvoja govora, ona ostaju organizovana u implicitnoj memoriji – u nervnom sistemu, telesnim reakcijama i obrascima regulacije. Telo tada preuzima ulogu pamćenja: ono reaguje pre nego što mi „razumemo“, štiti pre nego što imamo izbor.
Zato se u ovom pristupu pažnja posvećuje i onome što se pojavljuje u telu tokom terapije: promenama u disanju, napetostima, osećaju zamrzavanja, preplavljenosti ili gubitku kontakta sa sobom. Ovi signali se ne tumače kao simptomi koje treba ukloniti, već kao nositelji značenja – tragovi načina na koji je osoba nekada naučila da ostane u kontaktu ili da se od njega zaštiti.
Terapijski odnos je centralni deo rada i istovremeno mesto gde se ovi obrasci aktiviraju. Terapeut nije autoritet koji „zna“, niti neko ko popravlja klijenta. On je prisutan kao druga osoba u odnosu, osluškuje, reflektuje i prati kako se iskustvo odvija u mislima, emocijama i telu, ovde i sada.
Rad sa telom u relationalnoj transakcionoj analizi nije tehnika koja se primenjuje „po protokolu“, već deo pažnje i prisutnosti. Telo se uključuje onoliko koliko klijent može da ga nosi, kroz imenovanje telesnih doživljaja, praćenje granica, ritma i kapaciteta za kontakt.
Promena se ne dešava zato što nešto „razumemo“, već zato što se u sigurnom odnosu iskusi drugačija regulacija, više prostora, više izbora, više osećaja oslonca. Kada telo više ne mora stalno da bude u odbrani, stari obrasci mogu da se pomere.
Terapija tada postaje mesto gde osoba ne uči kako da bude „bolja verzija sebe“, već kako da bude više u kontaktu sa sobom…prostor u kojem se uspostavlja dublji kontakt sa sobom kako u telu tako i u odnosima i u onome što se ponavlja.
Ono što nije moglo biti doživljeno u ranom odnosu, postaje dostupno u terapijskom odnosu. Kroz kontinuitet, kontakt i regulaciju, sistem dobija novu mogućnost odgovora.
Transakciona analiza je često na internetu ili kroz neke blogove predstavljena kroz jednostavan i razumljiv jezik, što je učinilo da bude široko dostupna i bliska velikom broju ljudi. Upravo zbog te pristupačnosti, neretko se pojednostavljuje i svodi na kratke formule, etikete ili brze zaključke.
Iako takvi prikazi mogu biti korisni kao prvi korak u razumevanju, važno je imati na umu da se iza jednostavnih pojmova krije složen i dubok psihoterapijski model. Ego stanja nisu „tipovi ličnosti“, niti su odnosi svedivi na brze dijagnoze ili uloge.
U terapijskom radu, naročito u relacionalnom pristupu, transakciona analiza se ne koristi kao alat za kategorizaciju ljudi, već kao okvir za razumevanje unutrašnjih procesa, odnosa i nesvesnih obrazaca koji se razvijaju tokom vremena.
Svi smo mi već napisali svoju životnu priču odnosno životni skript
Ono što danas živimo u odnosima često je nastavak ranih iskustava koja su ostala implicitna.
Pre nego što smo imali reči, razvijali smo načine da budemo u kontaktu, da prepoznamo bliskost ili opasnost, da se prilagodimo ili povučemo. Ta iskustva nisu sačuvana kao sećanja, već kao obrasci u telu… u načinu na koji reagujemo, zadržavamo dah, čekamo, popuštamo ili preuzimamo više nego što možemo da nosimo.
Iz tih ranih prilagođavanja nastaje ono što kasnije nazivamo „životnom pričom“ ili skriptom. Ne kao svesna odluka, već kao najbolji mogući odgovor u datom trenutku. Zato se mnogi obrasci u odnosima ne menjaju lako, jer nisu naučeni razmišljanjem, već iskustvom.
- Počeli smo da je pišemo kada smo se rodili.
- Kad smo napunili četiri godine, već smo odlučili koji će biti osnovni elementi zapleta.
- Kada smo imali sedam godina, svoju priču ste završili u glavnim crtama da bismo nastavili da je dalje razrađujemo.
- Od sedme do dvanaeste godine, doterali smo je, i tu i tamo dodali još par sitnica.
- Kada smo došli do adolescentskog doba, uneli smo sitne prepravke i dodali još nekoliko karaktera.
Kako izgleda Vaša priča?
Kao i sve priče, i naša ima početak, sredinu i kraj.
Ima svoje junake i junakinje, one koji spašavaju i one koji povređuju, ima figure moći, figure prilagođavanja i one koji stoje po strani. Ima glavnu temu i sporedne zaplete koji se ponavljaju pod različitim imenima i sa različitim licima.
Neke od tih priča deluju komično, neke tragično, neke su pune nade, a neke se odvijaju tiho, gotovo neprimetno. Neke nas inspirišu, a neke nosimo kao teret, pitajući se kako smo se uopšte našli u njima.
Kada odrastemo, često više ne možemo svesno da se setimo početka svoje priče. Ne pamtimo kada je nastala, niti kako smo je tačno oblikovali. Ponekad nismo ni svesni da smo je ikada „napisali“. Ipak, čak i bez tog svesnog znanja, mnogi od nas nastavljaju da žive upravo tu priču – onu koja je sastavljena mnogo ranije, u okolnostima u kojima smo činili najbolje što smo mogli.
U terapiji se ne pitamo kako da napišemo potpuno novu priču, već kako da osvestimo onu koju već živimo. Da je vidimo jasnije, da prepoznamo njene obrasce, likove i očekivane završetke. Tek tada se otvara mogućnost izbora.
Ako bismo danas zajedno zastali i pitali se kakva je naša priča – ne kao bajka sa unapred zadatim krajem, već kao iskustvo koje se još uvek odvija – kakav bi bio njen ton?
I da li je kraj zaista već napisan, ili još uvek postoji prostor da se nešto u toj priči drugačije odigra?
Ta priča je Vaš životni skript ili životni scenario.
Kada odrastemo, često nastavljamo da koristimo iste strategije koje smo razvili dok smo bili mali. Iako se okolnosti menjaju, mi na nove situacije reagujemo na sličan način. Nerviraju nas iste stvari. U odnosima se iznova sukobljavamo oko istih tema. Ulazimo u iste rasprave, sa različitim ljudima, ali sa vrlo sličnim ishodima.
To se ne dešava zato što „ne znamo bolje“, već zato što su ti obrasci nastali rano i postali automatski. Način na koji reagujemo u konfliktu, povlačimo se, napadamo ili pokušavamo da se prilagodimo, oblikovan je u odnosima u kojima smo učili šta je bezbedno, a šta nije.
Vraćanje na prošlost u terapiji ne služi da bismo nekoga okrivili ili tražili krivca. Njena svrha je da razumemo zašto se i danas nalazimo u situacijama koje nas povređuju i kako sami sebe dovodimo u iste obrasce koji nam više ne služe.
U osnovi tih obrazaca često stoje jednostavna, ali duboka uverenja. Da li vredimo ili ne vredimo. Da li zaslužujemo bliskost ili je ona rizična. Da li ljudima možemo da verujemo ili se u odnosima moramo stalno štititi. Ta uverenja utiču na naše izbore, granice i očekivanja, čak i onda kada ih nismo svesni.
Terapijski odnos je mesto gde se ti obrasci mogu jasno videti u realnom kontaktu. Kroz razgovor, reakcije i način na koji se odnos gradi, postaje moguće razumeti šta se zapravo dešava i postepeno isprobati drugačije načine reagovanja. Promena tada ne dolazi iz saveta, već iz iskustva koje se ponavlja dovoljno puta da počne da deluje stvarno.
Zapitate li se nekada zašto to radimo? Zašto, kao odrasli ne ostavimo dečje odluke iza sebe?
Zapitajmo se zašto, i kao odrasli, često ne donosimo drugačije odluke. Zašto se iznova vraćamo istim obrascima, iako znamo da nam ne donose ono što želimo. To ne radimo zato što nismo dovoljno zreli ili svesni, već zato što u sebi i dalje nosimo jedno staro pitanje koje nikada nije do kraja dobilo odgovor.
To pitanje glasi: kako da dobijemo ljubav, pažnju i potvrdu da smo važni. Kada taj odgovor izostane, lako skliznemo u reakcije koje podsećaju na detinje. Ljuti smo, povređeni ili razočarani ne zato što se nešto veliko desilo, već zato što se ponovo aktivirao osećaj da nismo viđeni ili prepoznati.
U transakcionoj analizi smatra se da ovakvi nesvesni obrasci stoje iza mnogih životnih teškoća. Oni oblikuju način na koji posmatramo svet, tumačimo ponašanje drugih ljudi i reagujemo u odnosima. Umesto da jasno izrazimo šta nam je potrebno, često očekujemo da drugi to sami prepoznaju.
Možda vam je poznata situacija u kojoj se naljutite jer neko nije rekao baš ono što vam je u tom trenutku bilo potrebno da čujete. Bilo da je to ohrabrenje, podrška ili razumevanje. Ne zato što ta osoba nije marila, već zato što se u nama ponovo pojavila nada da će neko „pogoditi“ i ispuniti ono što je nekada davno izostalo.
Terapijski odnos je mesto gde se ove dinamike mogu prepoznati i razumeti. Ne da bismo se vratili u detinjstvo, već da bismo kao odrasli počeli da preuzimamo odgovornost za svoje potrebe, izbore i odnose.
Terapija nas uči preuzimanju odgovornosti
U savremenom diskursu o mentalnom zdravlju često se čuje poruka: moje granice, moje potrebe, prekidam odnose sa svima koji ih ne poštuju. Iako je važno naučiti da prepoznamo svoje granice i potrebe, terapija se ne svodi na povlačenje iz svakog odnosa koji nas frustrira ili ne ispunjava u potpunosti.
Niko od nas ne može da dobije od drugih ono što u ranim odnosima nije bilo moguće dobiti. To ne znači da treba da se pomirimo sa lošim odnosima, ali znači da je naša odgovornost da razlikujemo šta danas realno možemo tražiti, a šta pripada prošlim nedostacima koje više niko ne može da nadoknadi.
Terapija nije mesto gde učimo kako da se zaštitimo od sveta tako što ćemo ostati sami. Ona je prostor u kojem učimo kako da budemo u odnosu, a da pritom ne izgubimo sebe. Da prepoznamo gde se naše granice završavaju, a gde počinju tuđe. Da prihvatimo da drugi ljudi nisu produžetak naših potreba, niti su dužni da nas stalno razumeju, pogađaju ili spašavaju.
Sve češće danas vidimo tendenciju ka hiper-individualizaciji. Ideju da je jedino važno kako se ja osećam, šta meni treba i da su odnosi održivi samo ako se u svakom trenutku prilagođavaju meni. Takav pristup ne vodi bliskosti, već izolaciji.
Relaciona terapija ne postoji da bismo bili „sami u svojoj istini“, već da bismo naučili kako da nosimo odgovornost za svoje izbore, reakcije i potrebe u kontaktu sa drugima. Ne da se odreknemo sebe, ali ni da se sklonimo od odnosa čim postane zahtevno.
Odrastanje podrazumeva i prihvatanje da ponekad ostajemo u odnosima koji nisu savršeni, ali su stvarni. Da učimo kako da pregovaramo, popravljamo, razlikujemo prošlo od sadašnjeg i da podnesemo razočaranje bez automatskog prekidanja kontakta.
Pitanja za razmišljanje
Da li u odnosima često očekujem da drugi razumeju moje potrebe bez da ih jasno izrazim?
Kada se povučem ili prekidam kontakt, da li to radim iz brige o sebi ili iz razočaranja koje nisam naučio/la da podnesem?
Da li mi je lakše da se pozovem na „svoje granice“ nego da ostanem u neprijatnom razgovoru?
Kada me neko razočara, da li reagujem na ono što se dešava sada ili na nešto starije što se ponavlja?
Da li u odnosima tražim da drugi ispune ono što mi je nekada nedostajalo?
Da li sam spreman/na da preuzmem odgovornost za svoje reakcije, umesto da čekam da se drugi promene?
Gde se završavaju moje granice, a gde zaista počinju tuđe?
Da li biram odnose u kojima učim kako da budem u kontaktu ili odnose iz kojih se lako povlačim čim postane teško?
Šta za mene danas znači bliskost – i koliko sam spreman/na da je nosim?
Primer u kome se mnogi od nas verovatno prepoznaju:
Da li vam se nekada dogodilo da vam je u nekom trenutku nešto od nekoga bilo zaista potrebno… pažnja, prisustvo, podrška… a da to niste dobili od osoba za koje ste verovali da će same znati šta vam je potrebno, bez toga da to izgovorite? Da li se tada javila ljutnja ili razočaranje? Da li ste se naljutili zato što se neko nije ponašao onako kako vam je u tom trenutku bilo potrebno?
I da li ste u tim situacijama prećutali da kažete šta vam je potrebno, ostali ljuti ili povučeni, a duboko u sebi i dalje očekivali da će druga osoba sama prepoznati šta vam treba? Ako vam je ovo poznato, moguće je da se radi o obrascu koji je nastao mnogo ranije nego što mislimo.
Koliko često, kada se ovo ponavlja, dolazimo do zaključka da smo sami, da u ključnim trenucima ostajemo bez podrške, dok smo mi uvek tu za druge? Koliko često dolazimo do zaključka da moramo sve sami i da i teške trenutke prolazimo bez oslonca?
Iza ovakvih reakcija često stoji jedno rano uverenje – da se na druge ne možemo osloniti, da je traženje rizično ili da ćemo biti razočarani ako pokažemo šta nam je potrebno. Ali da li je zaista tako? Ili mi, time što ne govorimo šta nam je potrebno, doprinosimo tome da to ne dobijemo?
Šta nas sprečava da kažemo šta želimo i da asertivno komuniciramo? Čega se zapravo bojimo? Odbijanja, razočaranja, osećaja da smo previše? Ovo su pitanja na koja se ne odgovara brzo niti površno. Ona se istražuju i razumeju u terapijskom odnosu, tamo gde postoji prostor da se stari obrasci prepoznaju i postepeno promene.
Transakciona analiza počiva na sledećim postulatima:
Svi ljudi su OK ✓
U terapiji se često vraćamo na jednostavnu, ali zahtevnu ideju: čovek nije isto što i njegovo ponašanje. Možemo pogrešiti, povrediti druge, donositi loše odluke ili se zaglaviti u obrascima koji nam ne služe, a da pritom ne izgubimo svoju ljudsku vrednost. Ako izjednačimo to dvoje, svaku grešku doživljavamo kao dokaz da s nama nešto „nije u redu“. A kada verujemo da s nama nešto suštinski nije u redu, tada se ili branimo po svaku cenu ili se povlačimo iz odnosa. Terapija pokušava da vrati tu razliku, da možemo biti odgovorni za ono što radimo, a da pritom ne prestanemo da budemo ljudi u odnosu.
"Ja sam čovek. Ti si čovek.
Bez tebe ja nisam čovek, jer je samo preko tebe moguć jezik i samo preko jezika moguće je razmišljanje,
a samo preko razmišljanja moguća je čovečnost.
Ti si mene učinio važnim. Zbog toga, ja sam važan, i ti si važan."
-Tomas A. Haris
Da bismo razumeli ideju da su svi ljudi „OK“, važno je da napravimo razliku između onoga ko neko jeste i onoga kako se ponaša. Transakciona analiza, bez obzira na pravac, upravo tu razliku stalno drži u fokusu.
Svaki čovek ima vrednost koja ne zavisi od njegovih postupaka. Ponašanje, međutim, može biti problematično, povređujuće, neprimereno ili destruktivno. Razlikovati biće od ponašanja ne znači opravdavati ono što je loše, već omogućiti odgovornost bez poništavanja čoveka.
U terapijskom radu ova razlika je ključna. Ona omogućava da se greške prepoznaju i menjaju, a da se pri tome ne izgubi osećaj sopstvene vrednosti ili poštovanja prema drugome.
Svako je sposoban da misli ✓
U terapiji se odgovornost ne nameće, već se razvija. Ona podrazumeva sposobnost da prepoznamo svoje izbore i njihov uticaj na naš život, bez okrivljavanja sebe ili drugih.
Ljudi odlučuju o sopstvenoj sudbini, a te odluke se mogu promeniti ✓
U transakcionoj analizi se polazi od pretpostavke da se mnogi obrasci koje danas živimo nisu pojavili slučajno. Oni su nastajali rano, kao odgovori na svet u kojem smo odrastali. Kao deca smo pokušavali da razumemo šta se od nas očekuje, kako da ostanemo povezani sa drugima i kako da se zaštitimo. Iz tih iskustava nastajale su strategije koje su tada imale smisla.
To ne znači da su drugi ljudi „odgovorni“ za ono što danas osećamo ili radimo. Oni su bili deo našeg iskustva, ali zaključci koje smo iz njega izvukli bili su naši. Ti zaključci su nekada pomagali da preživimo, da se prilagodimo ili da ostanemo u odnosu.
Razlika između deteta i odrasle osobe je u tome što dete nema stvarni izbor. Njegova zavisnost od odraslih ograničava mogućnost da reaguje drugačije. Zato se u detinjstvu ne govori o odgovornosti, već o prilagođavanju. Odrasla osoba, međutim, više nije u toj istoj poziciji.
Kako sazrevamo, dobijamo mogućnost da se zapitamo da li načini na koje danas mislimo, verujemo i ponašamo se i dalje služe našem životu. To ne znači da je promena laka, niti da se dešava preko noći. Ali znači da više nismo potpuno vezani za odluke koje smo doneli kao deca.
Terapija polazi upravo od tog mesta. Ne od krivice, već od mogućnosti. Mogućnosti da preispitamo stare obrasce i, tamo gde je to moguće, izaberemo drugačije.
Svako može da promeni bilo koju od odluka koje je doneo ✓
Na primer, osoba koja je kao dete naučila da mora da bude „dobra“, da ne pravi problem i da ne traži previše, može kao odrasla osoba stalno stavljati potrebe drugih ispred svojih. U odnosima će često ćutati, prilagođavati se i očekivati da drugi sami primete kada joj je teško. Kada se to ne dogodi, javljaju se razočaranje i ljutnja, ali se obrazac nastavlja – jer je to način koji je nekada obezbeđivao prihvatanje i bliskost.
Ili osoba koja je rano zaključila da ne može da se osloni na druge može kao odrasla delovati snažno, samostalno i nezavisno. Retko traži pomoć, retko pokazuje slabost i često bira odnose u kojima se sve drži pod kontrolom. Spolja deluje stabilno, ali iznutra nosi osećaj usamljenosti i umora jer sve mora sama.
U oba slučaja, problem nije u tome što su te strategije „pogrešne“. One su nekada imale svoju funkciju. Problem nastaje onda kada, kao odrasli, nastavimo da ih primenjujemo u situacijama u kojima više ne moramo. Terapija pomaže da se ti obrasci prepoznaju, razumeju i postepeno dovedu u pitanje – ne da bismo postali neko drugi, već da bismo imali više izbora nego ranije.
Ako neke od ranijih odluka koje smo doneli u detinjstvu donose neprijatnost i neželjene rezultate u odraslom životu, možete otkriti koje su to odluke i kako da ih zamenite novim prikladnijim odlukama.
Primer: Mislila sam da me je majka odbacila. Kao dete u jednom trenutku sam osetila da mama nije baš uvek tu za mene, bila sam suviše mala da bih shvatila da mama ima baš jako veliku “frku” na poslu i da je šef pretrpava obavezama.
Sve što sam ja mogla da vidim i osetim je da nije više tu da me uteši kad mi je teško, da ne provodi toliko vremena sa mnom kao ranije, da ima manje zagrljaja i poljubaca.
Ja sam bila mala i nisam znala da to nije zbog nečega što sam uradila pogrešno ili zato što mami nisam vredna, ali to je ono što sam zaključila.
Kasnije, kako sam odrastala, tragala sam za potvrdama svoje nesvese odluke i tako je učvrstila.
Sada, kad sam odrasla teško mi je da se zalažem za sebe, da tražim ono što mi pripada ili možda ne mislim da mi bilo šta pripada, stavljam potrebe drugih ispred svojih...
i nisam ni kriva ni loša zbog toga, ali sam odgovorna da to osvestim, budem bolja i nežnija prema sebi i da sebe, svoje potrebe, želje i osećanja uvažavam i vrednujem, zato što jesu vredna i ja vredim. Transakciona analiza na aktivan način pristupa mogućnosti lične promene
Svako od nas može da počne da primećuje koje obrasce ponavlja u odnosima i kako oni utiču na njegov svakodnevni život. To se ne odnosi samo na velike životne odluke, već na sitnice koje se iznova ponavljaju, kako reagujemo u konfliktu, kako tražimo pomoć, kako se povlačimo ili kako očekujemo da drugi „znaju“ šta nam je potrebno.
U relationalnoj terapiji, terapeut nije autoritet koji govori klijentu šta treba da radi. Terapija se zasniva na odnosu u kojem dve osobe zajedno istražuju ono što se dešava ovde i sada. Klijent donosi svoja iskustva iz svakodnevnog života, a terapeut pomaže da se ta iskustva sagledaju jasnije, bez osuđivanja i bez gotovih rešenja.
Promena se ne dešava samo u terapijskoj sobi. Ona se ispituje i proverava u stvarnim odnosima, u porodici, na poslu, u partnerstvu, u prijateljstvima. Terapija pomaže da primetimo kada reagujemo automatski, a kada imamo mogućnost da izaberemo drugačije.
U tom smislu, terapija nije mesto gde neko „popravlja“ klijenta, već prostor u kojem osoba uči kako da preuzme odgovornost za svoje reakcije, a da pritom ne ostane sama sa njima. Odnos u terapiji postaje oslonac iz kojeg se postepeno menjaju i odnosi u svakodnevnom životu.
Lična odgovornost za promenu
Promena u terapiji ne dešava se u jednom uvidu, već kroz ponavljanje. Svaki put kada reagujemo na isti način, mi to ponašanje dodatno uvežbavamo i učvršćujemo. Isto važi i za promenu – novo ponašanje postaje moguće tek kada smo spremni da ga iznova biramo i vežbamo u realnim situacijama.
Na primer, ako nam u terapiji postane jasno da svojim rečima, povlačenjem ili načinom reagovanja povređujemo druge, sama svest o tome nije dovoljna. Promena počinje tek onda kada lično odlučimo da to ponašanje više ne želimo da ponavljamo i kada preuzmemo odgovornost da pokušamo drugačije, iznova i iznova.
U relationalnoj terapiji, terapeut pomaže da se razume kako i zašto se određeni obrazac javlja, ali ne može umesto klijenta da ga promeni. Izbor da se reaguje drugačije, da se zaustavimo u trenutku ili da priznamo svoj deo odgovornosti, ostaje na nama.
Terapija pruža prostor za razumevanje i podršku, ali se promena događa onda kada smo spremni da preuzmemo odgovornost za svoj uticaj na druge i da nova ponašanja vežbamo u svakodnevnom životu.
Kada granice postanu bekstvo iz odnosa
Danas sve češće viđamo da se svaki odnos koji postane naporan, frustrirajući ili zahtevan brzo označi kao „toksičan“. Ljudi prekidaju kontakt sa porodicom, prijateljima ili dugogodišnjim odnosima uz objašnjenje da „to nije zdravo za mene“. I ponekad to zaista jeste nužno. Ali često se iza tog prekida ne krije jasno postavljanje granica, već niska tolerancija na frustraciju i teškoća da se ostane u odnosu kada nije prijatno.
Granice ne znače da odlazimo čim nas nešto zaboli ili naljuti. Granice podrazumevaju da ostanemo u kontaktu i kažemo šta nam ne odgovara, da pregovaramo, da se razočaramo i da izdržimo nesavršenost drugog. Bežanje iz odnosa, iako se često predstavlja kao „briga o sebi“, može biti način da se izbegne nelagodnost bliskosti.
U tom kontekstu se sve češće normalizuje ideja potpune samodovoljnosti. Imam svoj stan, svog psa, svoj mir i nikoga mi više ne treba. Ako se nekome ne sviđa kako ja živim, doviđenja. I to može delovati kao snaga. Ali ponekad je to i znak povlačenja iz odnosa, zatvaranja i odustajanja od pokušaja da se sa drugim ostane u kontaktu i kada nije lako.
Relaciona terapija ne osporava potrebu za granicama. Naprotiv. Ona pravi razliku između granica koje štite odnos i granica koje služe da iz odnosa pobegnemo. Ne pitamo se samo od koga odlazimo, već i šta iz odnosa ne možemo da podnesemo. Ne pitamo se samo ko je „toksičan“, već i koliko smo spremni da ostanemo u nesavršenom, ali živom kontaktu.
Jer odnosi nisu mesto stalne udobnosti. Oni su mesto učenja, razočaranja, popravljanja i rasta. A to zahteva više od povlačenja. Zahteva kapacitet da budemo u odnosu i kada nije savršeno.
Bern je opisao ličnost kao sistem koji se izražava kroz tri osnovna ego stanja: Roditelj, Odrasli i Dete. Ovi nazivi se pišu velikim početnim slovom kako bi se jasno razlikovali od stvarnih roditelja, odraslih osoba i dece, jer ne govore o godinama ili ulogama, već o unutrašnjim načinima mišljenja, osećanja i reagovanja.
Tri Ego Stanja
U bilo kojoj vremenskoj tački, na svet oko sebe možemo reagovati na jedan od tri načina:
- Onako kako smo videli da neke figure od autoriteta to rade (Roditelj)
- Na osnovu svojih opažanja ovde i sada (Odrasli)
- Onako kako smo to radili u detinjstvu (Dete)
Da bismo pravilno razumeli ego stanja, važno je da znamo da biti u ego stanju Deteta ne znači ponašati se detinjasto. To znači da u tom trenutku koristimo načine mišljenja, osećanja i reagovanja koji su se prvi put formirali u detinjstvu, kao i delove sebe koji su tada nastali.
Na sličan način, biti u ego stanju Roditelja ne znači nužno ponašati se „roditeljski“. Reč je o obrascima mišljenja, osećanja i ponašanja koje smo kao deca preuzeli od svojih roditelja ili drugih značajnih odraslih osoba. Ti obrasci su u početku usvojeni nekritički, ali tokom života možemo dodavati i nove sadržaje u ovo ego stanje.
Erik Bern je ove ideje prikazao jednostavnim dijagramom u kojem je struktura ličnosti predstavljena kroz tri međusobno povezana kruga. Ovaj model se skraćeno označava kao R–O–D i služi kao osnovni okvir za razumevanje unutrašnje dinamike ličnosti.
Erik Bern je te ideje predstavio dijagramom u kojem je struktura ličnosti prikazana kao tri nanizana kruga koja skraćeno zovemo ROD.
Razmislite o protekla 24 sata svog zivota
Da li je u tom periodu bilo trenutaka kada ste se ponašali, razmišljali ili se osećali onako kako ste se ponašali, razmišljali ili osećali kada ste bili dete?
Da li je bilo trenutaka kada ste uhvatili sebe da se ponašate, razmišljate ili se osećate kao da ste kopirali svoje roditelje ili druge osobe koje su za vas bile roditeljske figure?
I da li je bilo trenutaka kada su vaše ponašanje, razmišljanje ili osećanja bili jednostavno direktna reakcija na ono sto se dešavalo oko vas u tom momentu? U tim prilikama Vi ste reagovali kao Odrasli (što i jeste) i niste se prebacili u detinjstvo.
Model Ego Stanja
Ako razmislite ponašanju razmišljanju i osećanju u poslednjih 24h može se uraditi Model Ego Stanja. Možete Ispitati tri različita načina postojanja u ovom svetu. Svaki od njih se sastoji od niza ponašanja, mišljenja i osećanja. Ovo je jedan uprošćen model da biste lakše razumeli postojanje više ego stanja u nama.
Ego Stanje Deteta
Kada se ponašam, razmišljam i osećam kao kada sam bio dete kaže se da sam u ego stanju Deteta ili se skraćeno kaže da sam u Detetu.
Ego Stanje Roditelja
Kada se ponašam, razmišljam i osećam tako da kopiram roditelje ili roditeljske figure kaže se da sam u ego stanju Roditelja ili se skraćeno kaže da sam u Roditelju.
Ego Stanje Odrasli
Kada se ponašam razmišljam i osećam na način koji predstavlja direktnu, ovde-i-sada Reakciju na događaje oko mene i koristim sposobnosti koje kao odrasli imam, kaže se da sam u ego stanju Odraslog ili se skraćeno kaže da sam u Odraslom.
Rod Model
Kada ova tri ego stanja sastavimo, dobijamo trodelni model ego stanja ličnosti koji predstavlja suštinu Transakcione Analize. Kako se ova tri ego stanja često označavaju samo početnim slovima, model je poznat i kao ROD model.
Priča o Sanji i njenim ego stanjima
Ego stanje Odrasli
Sanja vozi kola i dodatno je obazriva jer vlada velika saobraćajna gužva. Vodi računa o saobraćajnim znacima. Upravlja svojim vozilom u skladu sa tim šta se dešava oko nje, sada i ovde. Sanja se nalazi u ego stanju Odrasli. Jednog momenta neki vozač je pretiče i skoro joj preseca put. Na momenat, Sanja se uplašila da će se njihova kola sudariti. Pogleda u retrovizor, vidi da je put iza nje čist i lagano krene usporavati kako bi izbegla sudar. Sve to vreme ona je ostala u ego stanju Odrasli. Čak i to što se uplašila bila je odgovarajuća Reakcija na sadašnju opasnost, a to joj je i pomoglo da brže reaguje kako ne bi došlo do sudara.
Ego stanje Roditelj
Dok onaj vozač ubrzava i nestaje joj iz vidokruga, Sanja trese glavom i skuplja usta u neslaganju. Okreće se svom saputniku i kaze : “Ovakvim vozačima bi trebalo oduzeti dozvolu”. U tom momentu Sanja se prebacila u ego stanje Roditelja. Kada je bila mala često se vozila sa mamom i tatom i posmatrala kako on izražava neslaganje sa greškama drugih vozača tako što je tresao glavom i skupljao usta.
Ego stanje Deteta
Nekoliko minuta kasnije, Sanja staje na parkingu ispred svoje kancelarije. Gleda na sat i shvata da, zbog gužve u saobraćaju, kasni na važan sastanak sa šefom. Oseća kako joj je srce brže zakucalo i kako je obuzima talas panike. Sanja se sada prebacila u ego stanje Deteta. Upravo je prizvala staru uspomenu kako je jednog dana zakasnila u školu i kako je ušla u učionicu bojeći se da će je nastavnik kazniti. Njen osećaj panike je Reakcija na te stare uspomene a ne na nešto što se može desiti u ovoj konkretnoj situaciji.
U ovom primeru Sanja nije svesna da ponovo proživljava svoje detinjstvo. Jer dok ga proživljava ona se takođe i ponaša kao što se ponašala kada je bila učenica. Njeno srce ubrzano kuca. Podiže ruku da sakrije usta, a oči su joj širom otvorene, ako malo bolje pogledate videćete da ju je oblio znoj.
Ego stanje Odrasli
Međutim posle nekoliko trenutaka Sanja počinje da razmišlja: Čekaj malo, čega se bojim? Moj šef je razuman čovek i razumeće zašto sam kasnila. U svakom slučaju, skratiću pauzu za kafu pa ćemo tako nadoknaditi izgubljeno vreme. Sanja se vratila u njenog Odraslog. Njen saputnik primećuje da je sklonila ruku sa usta dok joj se licem razliva osmeh. Sanja počinje da se smeje a njen smeh je smeh odrasle žene. Zvuči sasvim drugačije od nervoznog kikotanja uplašenog Deteta.
Svi mi imamo drugačiji pogled na svet oko nas odnosno drugačiji referentni okvir
Kako je to Bern opisao možete videti iz sledećeg odlomka:
"Ja opažam svet na svoj način. Vi imate svoj način i on će se razlikovati od mog. Pretpostavimo da Vi i ja stojimo napolju i gledamo u sobu kroz prozor. Jedno drugom pričamo šta vidimo. Ja kažem: To je prilično mala soba, kvadratnog oblika. U njoj su ljudi. Tepih je zelen, a zavese braon boje.
Vi kažete: Vidim porodičnu scenu. Atmosfera je topla. Tu su mama, tata i dvoje dece, oni pričaju i smeju se. To je velika soba tako da imaju mnogo prostora. Onaj ko sluša sa strane ove naše komentare, pomislio bi da mi posmatramo dve potpuno različite prostorije.
Ali, prostorija je ista. Samo je naša interpretacija opažanja te sobe različita.
Da je svako od nas trebalo da ispriča šta čuje, oseća ili kakav miris ili ukus oseća dok gleda u tu sobu, velike su šanse da bi naše priče opet bile različite.
Štaviše verovatno bismo i Vi i ja različito reagovali na tu scenu. Ja možda ne bih osetio ništa i otišao bih posle nekoliko minuta. Vama bi možda bilo drago što vidite takav prizor, možda biste pokucali na prozor i započeli razgovor sa ljudima unutra.
I tako, i Vi i ja se razlikujemo po tome kako opažamo scenu i kako na nju reagujemo i zato je Vaš referentni okvir drugačiji od mog.
Dok smo gledali u sobu, svako od nas je kroz filter propustio određene delove scene. Na primer, ja sam primetio boju tepiha ali kroz filter nisam propustio identitet ljudi u sobi. U svom referentnom okviru Vi ste uradli upravo suprotno.
Mi smo takođe različito definisali i veličinu sobe. Meni je ona izgledala prilično mala. Vama je bila velika.
Stvar je u tome što sam ja odrastao u staroj kući na selu, gde su sve sobe bile velike. Vi ste svoje detinjstvo možda proveli u stanu u gradu, gde su sobe jako male. To je razlog zbog kojeg se definicija velike sobe u našim referentnim okvirima razlikuje.
Vi ste dodali još jednu definiciju. Rekli ste: Atmosfera je topla. Ja nisam definisao atmosferu. Čak je nisam ni opazio kao deo scene.
Sada da pretpostavimo da me pitate da li se slažem sa Vama da je atmosfera prisna.
Recimo da odgovorim: Ne, nikako se ne slažem. Na šta ćete se Vi verovatno začuditi kako sam mogao da izrazim neslaganje kao iz puške, kako je moguće da ne vidim prisnu atmosferu?
Zar članovi porodice ne razgovaraju i ne smeju se? Da li atmosfera uopšte može biti prisnija?
Ali ako recimo u čuđenju na Vašu konstataciju dodam: Topla atmosfera? Ne, taj tepih je potpuno pogrešne boje. Treba da imaju narandžasti li crveni tepih. Ma pogledaj samo te sive zidove, užas!
Vi i ja smo upravo otkrili još jedan način na koji se referentni okviri kod ljudi često razlikuju. I Vi i ja smo uporedili iste reči. Koristili smo reč toplina.
Ali značenje koje smo tim rečima pripisali, potpuno se razlikuje. Defnicija tople atmosfere u ovom slučaju je različita u Vašem i u mom referentnom okviru.
Meni toplu atmosferu definišu boje u sobi a Vama odnos među ljudima koji se nalaze u toj sobi.