Telesna psihoterapija pomaže da se naši otuđeni, „odsečeni” ili dugo potisnuti delovi ličnosti postepeno vrate u svest i postanu prihvaćeniji delovi selfa. Nekada su to emocije koje nisu smele da se osete. Nekada potrebe koje nisu imale pravo da postoje. Nekada granice koje su bile opasne. Nekada telo koje je moralo da izdrži ono što osoba nije mogla da promeni. U radu ne pokušavamo da ubrzamo taj proces, nego ga pratimo pažljivo, u skladu sa kapacitetom osobe.
Važan deo telesne psihoterapije jeste povratak u „sada i ovde“. Kada smo preplavljeni, traumatizovani, anksiozni ili dugo pod stresom, telo često ne reaguje samo na sadašnju situaciju, već i na tragove ranijih iskustava.
Često kognitivno možemo znati da je sada bezbedno, ali telo i dalje reaguje kao da nije. Kroz rad sa dahom, senzacijama, pokretom, osloncem, granicama i odnosom, nervni sistem postepeno učimo da razlikujemo prošlost od sadašnjosti, odnosno učimo nervni sistem da prepozna kada nema realne „opasnosti“.
Na primer, možemo znati da danas nismo u realnoj opasnosti, ali čim neko promeni ton, povisi glas, pokaže nezadovoljstvo ili nas pogleda na određeni način, telo može reagovati kao da se vraća u staru situaciju: stegne se, zadrži dah, ukoči se, ode u paniku, povlačenje, ugađanje ili potrebu da što pre „popravi“ odnos.
Telesna psihoterapija ne pomaže samo da bolje razumemo sebe, već i da se drugačije povežemo sa drugima. Kada počnemo jasnije da osećamo svoje telo, svoje granice, svoje „mogu“ i „ne mogu“, svoje „hoću“ i „neću“, odnos prestaje da bude prostor stalnog prilagođavanja, povlačenja, ugađanja ili borbe. Granica tada nije zid, nego tačka kontakta — mesto na kome mogu da osetim sebe i ostanem u odnosu sa drugim bez gubljenja sebe.
Koliko puta smo pročitali knjigu o granicama, razumeli svaki pasus, podvukli pola stranice, klimnuli glavom i pomislili: „Da, to je to, od sada ću drugačije“ a onda se našli u istoj situaciji i opet rekli „može“, iako je celo telo vrištalo da nekome kažemo „ne“?
Koliko puta smo racionalno znali da imamo pravo da odbijemo, da se povučemo, da kažemo šta nam smeta, da prestanetemo da objašnjavamo, da ne nosimo tuđu odgovornost ali u trenutku odnosa telo nije moglo da isprati tu odluku? Grlo se steglo. Stomak se zgrčio. Ramena su se podigla. Dah se skratio. Srce je ubrzalo. I odjednom nije bilo važno šta znamo. Nervni sistem je reagovao brže od naše lepe, uredne, pročitane teorije.
Možemo znati da treba da kažemo „ne“, a da nam telo u tom trenutku kaže: „Ako kažeš ne, izgubićeš odnos.“ Možemo znati da imamo pravo da se naljutimo, a da telo odmah ode u krivicu, ukočenost ili ugađanje. Možemo znati da nismo odgovorni za tuđa osećanja, a da ipak automatski krenemo da smirujemo, popravljamo, objašnjavamo i spasavamo. Tu ne pomaže još jedna knjiga. Ne zato što knjige nisu korisne, nego zato što problem više nije samo u razumevanju.
Zato je Telesna Psihoterapija važna
Ona ne radi samo sa onim što znamo, nego sa onim što se u nama desi pre nego što stignemo da izaberemo drugačije. Sa onim stezanjem u grlu kada treba da izgovorimo istinu. Sa stomakom koji reaguje čim osetimo konflikt. Sa telom koje se ukoči kada treba da postavimo granicu. Sa panikom, nemirom, pritiskom u grudima, glavoboljom, iscrpljenošću i svim onim mestima gde je naše „razumem“ još uvek odvojeno od našeg „mogu“.
Možda vam je poznato: glavobolja posle konflikta, stomak koji reaguje čim ste pod pritiskom, knedla u grlu kada treba nešto da izgovorite, stezanje u grudima kada neko promeni ton, nemir koji ne umete da objasnite, panika koja dođe „niotkuda“, umor koji ne prolazi, telo koje ne ume da se opusti ni kada je sve spolja mirno. Telesna psihoterapija počinje tamo gde shvatimo da nije dovoljno samo razumeti sebe potrebno je da i telo oseti da više ne mora da živi u starom režimu preživljavanja.
Nekada između onoga što razumemo i onoga što možemo da uradimo stoji telo. I upravo tu počinje telesna psihoterapija.
U telesnoj terapiji radimo sa onim iskustvima u kojima telo počinje da govori onda kada reči dugo nisu imale prostor. Nekada su to bolovi za koje nema jasnog organskog uzroka. Nekada česte glavobolje, pritisak u glavi ili migrene koje se pojačaju posle konflikta, svađe, prećutanih rečenica ili situacija u kojima smo se spolja smirili, a iznutra ostali stegnuti. Nekada je to knedla u grlu, stezanje u grudima, napetost u vratu, ramenima ili vilici, osećaj težine u telu, ubrzan puls, plitko disanje ili unutrašnji nemir koji ne možemo lako da objasnimo.
Radimo i sa problemima sa stomakom, nervoznim crevima, SIBO, mučninom, grčevima, nadutošću i onim poznatim iskustvom kada se svaka nervoza, pritisak ili neprijatnost odmah „spusti“ u stomak. Telo tada ne izmišlja simptom, niti „pravi dramu“, nego pokušava da obradi ono što je za naš nervni sistem u tom trenutku previše. Kada su medicinski uzroci isključeni ili adekvatno tretirani, važno je da ne odbacimo telo kao problem, već da ga čujemo kao deo naše priče.
Posebno radimo sa anksioznošću, paničnim napadima, unutrašnjim nemirom, somatoformnim tegobama, hroničnom napetošću i burnoutom.
Mnogi ljudi to ne imenuju odmah kao anksioznost. Nekada kažu: „stalno sam nemiran“, „ne mogu da se opustim“, „kao da sam u pripravnosti“, „telo mi je stalno uključeno“, „srce mi lupa“, „ne mogu da dišem do kraja“, „imam osećaj da ću se raspasti, a spolja funkcionišem“. Upravo tu počinjemo da istražujemo kako telo reaguje kada dugo ne kažemo „ne“, kada pređemo preko sebe, kada potisnemo ljutnju, kada nosimo previše odgovornosti ili kada u odnosima stalno pokušavamo da budemo razumni, mirni, jaki i dostupni.
U somatskom radu ne radimo protiv simptoma i ne pokušavamo da telo „popravimo“ kao da je pokvareno. Radimo sa telom kao sa živim delom našeg iskustva: pažljivo, postepeno i bez forsiranja. Pratimo senzacije, dah, napetost, impulse, granice i reakcije nervnog sistema. Učimo da prepoznamo kada smo u borbi, bekstvu, zamrzavanju, ugađanju ili preplavljenosti, ali i šta nam pomaže da se vratimo u osećaj sigurnosti, prisutnosti i unutrašnjeg oslonca.
Telesna Terapija je Posebno Važna
- Za osobe koje su dugo morale da funkcionišu preko svojih granica.
- Za one koji mnogo razumeju, sve lepo objasne, racionalno znaju šta se dešava, ali telo i dalje ostaje stegnuto, iscrpljeno, napeto ili u pripravnosti. Nekada nije dovoljno samo da „shvatimo“ šta nam je. Nekada je potrebno da telo prvi put oseti da ne mora više sve da nosi samo.
Telesna psihoterapija ne izgleda kao klasičan razgovor u kome samo sedimo, analiziramo i pokušavamo da sve razumemo glavom. U telesnoj terapiji uključujemo celo telo: dah, pokret, položaj, mišićnu napetost, impulse, senzacije, granice, ritam i način na koji nervni sistem reaguje u kontaktu. Nekada razgovaramo sedeći, nekada stojimo, nekada pratimo šta se dešava dok osoba izgovara određenu rečenicu, pravi pokret, zauzima prostor ili pokušava da oseti gde je njeno „da“, a gde njeno „ne“.
U telesnoj psihoterapiji najčešće radimo bosi ili u čarapama, jer nam je važno da osoba može bolje da oseti oslonac, stopala, podlogu i kontakt sa telom. Ne radimo ništa naglo, forsirano ili „na guranje“. Telo ne pritiskamo da pusti nešto za šta još nema sigurnosti. Umesto toga, pratimo šta se javlja: da li se dah skrati, da li se stomak stegne, da li se ramena podignu, da li se vilica zakoči, da li telo želi da se udalji, približi, zaštiti, odgurne, zadrži ili konačno odmori.
Telesna Terapija i Neurodivergentnost
U radu koristimo i različite senzorne materijale i predmete, posebno kada radimo sa neurodivergentnošću, ADHD-om, anksioznošću, traumom, preplavljenošću ili teškoćama u regulaciji. To mogu biti različite teksture, mekani i grublji materijali, tkanine, ćebad, jastuci, lopte, masažne loptice, antistres loptice, elastične trake, balans jastuci, prostirke, težinski predmeti, taktilne kartice, predmeti za stiskanje, povlačenje, guranje ili oslanjanje. Nekada koristimo i papir, glinu, plastelin, kamenčiće, štapiće, predmete različite temperature, težine ili oblika, sve ono što može pomoći osobi da bolje oseti telo, granicu, oslonac, ritam, pritisak, sigurnost ili izbor.
Kod osoba sa ADHD-om i neurodivergentnim iskustvima, telesna psihoterapija često uključuje rad sa senzornim potrebama: potrebu za kretanjem, dodirom, pritiskom, ritmom, pauzama, promenom položaja, stimulacijom ili smanjenjem stimulacije. Nekome pomaže da drži nešto u rukama dok govori. Nekome da hoda. Nekome da se ljulja, pomera, istegne, nasloni, pritisne stopala o pod ili se umota u ćebe. Nekome je potrebno manje svetla, manje zvuka, jasnija struktura i više vremena da oseti šta se u telu uopšte dešava. I to nije „ometanje procesa“. To jeste proces.
Telesna psihoterapija ne traži od nas da bude mirni, sabrani i „dobri za terapiju“. Baš suprotno, zanima nas kako zaista funkcionišemo. Da li se smrznemo kada nas neko pita šta osećamo. Da li moramo da se smejemo kada nam je neprijatno. Kada nas neko pita da li smo u telu, šta to uopšte znači? Da li pričamo brzo da ne bismo osetili tugu. Da li nam telo pobegne u nemir čim se približimo nekoj temi. Da li se stomak stegne kada treba da postavimo granicu. Pitamo nešto nekoga koga doživaljvamo kao autoritet, tražimo povišicu? Kada nas frizer ošiša kako nismo tražili? Da li nam grlo zatvori rečenicu pre nego što ona izađe napolje i samo se više ne pojavimo tamo gde se nismo mogli zauzeti za sebe? Gde nismo mogli reći : „ovo mi se ne sviđa, ovo nije usluga koju sam tražila?“
Sve što koristimo u telesnoj terapiji ima jedan cilj: da ne ostanemo sami sa simptomom, niti zarobljeni samo u razumevanju. Kroz telo istražujemo kako nervni sistem reaguje, šta mu je previše, šta mu pomaže, gde se javlja sigurnost, gde granica, gde otpor, a gde prvi mali osećaj olakšanja. Nekada je promena u velikom uvidu. A nekada je u tome da prvi put osetimo stopala na podu, udahnemo do kraja i shvatimo: „Aha. Ovde sam. I ne moram odmah da nestanem, spasavam, objašnjavam ili izdržim sve sama.“ Jer koliko nas ne može da udahne do kraja i uvek imamo osećaj da nam fali samo još malo vazduha da bismo imali osećaj da smo zaista udahnuli punim plućima? Koliko nas drži dah dok pričamo?
Kako izgleda Prva Seansa Telesne Psihoterapije?
Prva seansa telesne psihoterapije je pre svega prostor za upoznavanje, usporavanje i razumevanje onoga sa čim dolazimo. Ne očekuje se da odmah uđemo u dubok rad sa telom, da sve ispričamo odjednom ili da radimo bilo šta za šta nismo spremni. Važno nam je da najpre razumemo vašu temu, simptome, način na koji se tegobe javljaju, šta ih pojačava, šta vam pomaže i kako se vi uopšte osećate u kontaktu sa svojim telom.
Razgovaramo o vašoj istoriji, granicama, kapacitetu, ranijim iskustvima sa terapijom i o tome kako vaš nervni sistem reaguje na stres, bliskost, konflikt, pritisak ili neizvesnost. Nekada već na prvoj seansi možemo nežno uključiti telo kroz praćenje daha, senzacija, oslonca, položaja ili napetosti, ali uvek polako i uz dogovor. Nekada je sasvim dovoljno da samo primetimo šta se u telu dogodi dok izgovarate neku rečenicu, pričate o određenoj temi ili pokušavate da osetite šta vam je potrebno.
U telesnoj psihoterapiji ništa se ne radi bez pristanka. Osoba može da sedi, stoji, bude bosa ili u čarapama, koristi senzorne materijale ili samo razgovara dok polako počinje da primećuje telo. Ne forsiramo dodir, pokret, emociju, sećanje niti bilo kakvu reakciju. Telo ne mora ništa da „izvede“ da bi terapijski proces bio dubok.
Prva seansa služi tome da zajedno napravimo dovoljno siguran prostor u kome ne moramo da se kao klijent branimo, ubrzavamo, objašnjavamo savršeno, koherentno, smisleno ili prelazimo preko sebe. Tek kada postoji dovoljno sigurnosti, telo može početi da pokazuje šta nosi, gde se steže, gde se štiti, gde mu je previše i gde polako može da pronađe više oslonca, prisutnosti i mira.
Šta Telesna Psihoterapija Nije?
Važno je reći i šta telesna terapija nije. Telesna psihoterapija nije skup telesnih tehnika koje se „rade nad nekim“, niti radionica na kojoj naučimo par vežbi za disanje, istezanje ili smirivanje i onda to zovemo dubokim radom sa telom. Tehnike mogu biti korisne, ali same po sebi nisu telesna psihoterapija. Rad sa telom nije mehaničko primenjivanje vežbe, nego pažljiv terapijski proces u kome pratimo šta se dešava u osobi dok je u kontaktu sa sobom, drugim i svojim telom.
Telesna psihoterapija je rad kroz telo, a ne nad telom
To znači da telo ne tretiramo kao objekat koji treba popraviti, opustiti, istegnuti ili disciplinovati. Telo je deo naše priče, našeg nervnog sistema, naših odnosa, trauma, granica, preživljavanja i načina na koji smo naučili da budemo sa sobom i drugima. Zato nas ne zanima samo „koju tehniku da primenimo“, već šta se u telu dešava kada osoba pokušava da kaže ne, kada oseti bliskost, konflikt, stid, ljutnju, tugu, potrebu, pritisak ili sigurnost. Jer tehnike možete pročitati svugde, i možete ih sami primeniti.. Da je stvar samo u tehnici, svi bismo već bili regulisani posle tri videa, dve knjige i jednog reels-a o disanju. Ali telo ne menja stare obrasce zato što smo mu objasnili šta treba da radi. Telesna psihoterapija počinje tamo gde tehnika više nije dovoljna.
U telesnoj terapiji možemo koristiti dah, pokret, oslonac, senzorne materijale, rad sa granicama, glasom, impulsima i senzacijama, ali ništa od toga nije poenta samo za sebe. Poenta je da osoba postepeno počne da oseća svoje telo iznutra, da prepozna signale nervnog sistema, da razume kada se steže, kada se povlači, kada se bori, kada ugađa, kada se zamrzne i kada konačno može da se opusti. To nije nešto što se „uradi nad osobom“. To je proces koji se odvija sa osobom, u odnosu, uz pristanak, pažnju i poštovanje njenog tempa.
Zato telesna psihoterapija nije recept, trik ni brza tehnika za regulaciju. Ona je način da se vratimo telu koje je možda dugo moralo da ćuti, izdrži, nosi, steže se, prilagođava i preživljava. Ne učimo telo da bude poslušno. Učimo da ga čujemo.
Važno je naglasiti da telesna psihoterapija nije masaža, nameštanje tela, fizioterapija ili bilo kakav tretman koji se pasivno prima, već aktivan terapijski proces u kome kroz telo, senzacije, dah, pokret i odnos istražujemo šta nervni sistem nosi, zadržava i pokušava da razreši.
Somatic Experiencing – Terapija Gde Ne Morate Da Pričate
Da li znate da možete doći na telesnu terapiju, a da ne morate odmah da ispričate sve?
Somatic Experiencing je posebna vrsta telesne psihoterapije koju je razvio dr Peter Levine, a koja nam pomaže da sa traumom, anksioznošću, panikom i unutrašnjim nemirom radimo kroz telo, a ne samo kroz priču i analizu. U ovom pristupu pratimo senzacije, dah, impulse, pokret i reakcije nervnog sistema, kako bi telo postepeno dobilo iskustvo sigurnosti i završilo ono što u trenutku stresa ili traume nije moglo.
Ne morate da donesete savršeno složenu priču, hronologiju događaja, precizan opis traume, sve detalje, sve ljude, sve rečenice i sve dokaze zašto vam je teško. Nekada je dovoljno da nam kažete ono najvažnije: šta se okvirno dogodilo, šta danas osećate u telu, gde zapinje, šta se ponavlja, šta vas preplavljuje, od čega se stežete, gde više ne možete. Ostalo ne guramo kroz priču. Pustimo telo da pokaže šta je spremno da pokaže.
Jer nekada prepričavanje traume nije isceljenje. Nekada je to ponovno preživljavanje. Da li Vam se desilo da nekome sve ispričamo, razumemo šta nam se dogodilo, objasnimo, povežemo, možda i zaplačemo, ali posle toga telo i dalje ostane u istom stanju: stegnuto, ubrzano, umorno, budno, zaleđeno, nemirno. Kao da je glava završila razgovor, ali nervni sistem nije dobio poruku da je gotovo.
Možda znate taj osećaj i iz svakodnevnog života. Desi vam se nešto uznemirujuće. Pozovete jednu prijateljicu i ispričate. Pa drugu. Pa treću. Pa sutradan još jednom. I svaki put imate osećaj da ste „izbacili“, ali istovremeno, kao da nije dovoljno. Kao da se priča ponavlja, a telo i dalje ne dolazi do razrešenja. To ne znači da pričanje nema smisla. Ima. Odnos, svedok, razumevanje i reči su važni. Ali ponekad ono što tražimo nije još jedno prepričavanje, nego telesno dovršavanje nečega što je u trenutku stresa, straha ili preplavljenosti ostalo zaustavljeno.
Zato kod nekih klijenata koristimo posebnu vrstu telesne terapije koja se zove Somatic Experiencing, pristup koji je razvio Peter Levine. U ovom radu ne oslanjamo se prvenstveno na analizu i objašnjavanje, već na pažljivo praćenje tela i nervnog sistema. Ne ulazimo u traumatsku priču brže nego što telo može da izdrži. Ne tražimo detalje iz radoznalosti. Ne forsiramo katarzu. Radimo polako, u malim dozama, pratimo kapacitet nervnog sistema.
U Somatic Experiencing pristupu pratimo šta se dešava sada: kako dišemo dok se približavamo nekoj temi, šta radi stomak, da li se grudi zatvaraju, da li se ruke stežu, da li telo želi da se pomeri, odgurne, udalji, okrene, sklupča, zaštiti ili konačno odmori. Nekada radimo sa jednim udahom. Nekada sa mikropokretom. Nekada sa osećajem stopala na podu. Nekada sa impulsom koji tada nije mogao da se desi: da kažemo „ne“, da se odbranimo, da pobegnemo, da se okrenemo, da zaustavimo, da pustitmo glas.
Telesna terapija odnosno somatska terapija ovde ne znači da se nešto radi nad nama. Ne znači da terapeut primenjuje tehniku na našem telu dok mi pasivno čekamo rezultat. Ovo je rad kroz telo, sa telom i u odnosu. Ne moramo da ispričamo sve da bismo radili duboko. Nekada je mnogo važnije da zajedno primetimo šta nam telo radi dok pokušava da ostane bezbedno.
Somatic Experiencing je posebno koristan kod trauma, anksioznosti, paničnih napada, hroničnog nemira, somatoformnih tegoba, burnouta i stanja u kojima osoba kaže: „Ja sve razumem, ali moje telo i dalje ne može.“ I upravo tu počinjemo. Ne tamo gde priča mora da bude savršeno ispričana, nego tamo gde telo konačno dobija prostor da pokaže šta je nosilo, šta je zaustavilo i šta mu je sada potrebno da bi moglo da se vrati u sigurnost.
(Važno) Telesna Psihoterapija ne zamenjuje medicinsku dijagnostiku
U telesnoj psihoterapiji ozbiljno uzimamo telesne simptome. To znači da bol, glavobolju, stomačne tegobe, lupanje srca, vrtoglavicu, pritisak u grudima, hroničan umor ili druge telesne reakcije ne tumačimo automatski kao „psihičke“. Telo nije metafora za sve, niti je odgovorno reći osobi da je „sve od emocija“ pre nego što se proveri organski uzrok.
Zato je kod telesnih simptoma važno da osoba prvo obavi potrebne medicinske preglede i donese nalaze, posebno ako su simptomi novi, intenzivni, učestali, neobjašnjeni ili se pogoršavaju. Telesna psihoterapija može biti dragocen prostor za rad onda kada je organski uzrok isključen, adekvatno tretiran, ili kada se jasno vidi da se simptomi pojačavaju u vezi sa stresom, anksioznošću, konfliktima, traumom, burnoutom ili emocionalnom preplavljenošću.
Kod somatoformnih tegoba često je važna i klinička procena. Ne zato da bismo osobu „etiketirali“, već da bismo bolje razumeli šta se dešava, napravili dobru diferencijalnu procenu i znali koji oblik podrške je najadekvatniji. Nekada je dovoljan psihoterapijski rad, nekada je potrebna saradnja sa lekarom, psihijatrom, kliničkim psihologom ili drugim stručnjakom. Ozbiljan rad sa telom ne isključuje medicinu, naprotiv, on je poštuje.
Telesna psihoterapija ne prolazi od ideje da su „sve bolesti emocije“
To bi bilo pojednostavljeno i neetično. Polazimo od toga da su telo, emocije, nervni sistem i odnosi povezani, ali da svaki simptom zaslužuje pažljivo razumevanje. Tek kada znamo šta nije medicinski uzrok, možemo odgovorno istraživati šta telo možda nosi kroz stres, traumu, potisnute emocije, neizgovorene granice ili dugotrajno preživljavanje.
Šta može biti rezultat telesne psihoterapije?
Telesna psihoterapija ne obećava brzo rešenje, instant regulaciju ili oslobađanje od traume za nekoliko susreta. Rad sa telom je postepen proces u kome učimo da bolje prepoznamo svoje unutrašnje signale, umesto da ih ignorišemo dok telo ne počne da viče kroz bol, nemir, iscrpljenost, paniku ili napetost.
Kroz telesnu psihoterapiju osoba može razviti bolji kontakt sa telom, ranije prepoznavanje signala stresa i veći kapacitet da se umiri pre nego što dođe do preplavljenosti. Vremenom postaje jasnije šta znači „mogu“, a šta „ne mogu“, gde je „hoću“, a gde je „neću“, kada telo kaže „previše je“, a kada postoji prostor da ostanemo prisutni još malo.
Jedan od važnih rezultata rada može biti i lakše postavljanje granica. Ali granica u relacionom smislu nije zid, kazna, hladno povlačenje ili ideja da su „moje potrebe“ važnije od svega drugog. Granica je tačka kontakta. Ona je mesto na kome mogu da osetim sebe dovoljno jasno da bih uopšte mogla da budem sa drugim. Bez granice se često ili izgubimo u drugoj osobi, ili se potpuno zatvorimo. Sa granicom možemo da ostanemo prisutni, iskreni i u odnosu.
Zato u telesnoj psihoterapiji ne radimo samo na tome da osoba nauči da kaže „ne“. Radimo na tome da telo može da izdrži kontakt dok se granica pojavljuje. Da osoba može da kaže „ovo mi ne prija“, „ovo mi je previše“, „treba mi pauza“, „ne mogu sada“, „ovo želim“, „ovo ne želim“ — bez automatskog bežanja, ugađanja, zamrzavanja, objašnjavanja do iznemoglosti ili eksplozije.
Granica nije suprotnost bliskosti. Često je baš uslov za bliskost. Kada ne osećamo svoje granice, odnos postaje prostor prilagođavanja, gutanja, čitanja tuđih raspoloženja i tihog nestajanja iz sebe. Kada granica postoji, kontakt može postati življi, pošteniji i sigurniji, jer osoba više ne mora da bira između sebe i odnosa.
Cilj nije da telo više nikada ne reaguje. Telo treba da reaguje — to mu je posao. Cilj je da reakcije postanu razumljivije, podnošljivije i manje automatske. Da osoba može ranije da primeti: „Sada se stežem“, „Sada idem preko sebe“, „Sada mi treba pauza“, „Ovo nije moje da nosim“, „Ovde mi treba granica“, „Sada sam u strahu, ali nisam više tamo.“
Rezultat telesne psihoterapije često nije spektakularan spolja, ali iznutra može biti vrlo važan: više oslonca, više daha, više izbora, manje preplavljenosti i veća sposobnost da ostanemo prisutni u odnosima bez gubljenja sebe.