Nekada ove rečenice čujemo kad imamo dvadeset godina.

A nekada ih, pomalo neverovatno, čujemo i sa četrdeset, pedeset ili više godina.

Mi koji već godinama slikamo, vajamo, fotografišemo, šijemo, dizajniramo, pravimo nakit, keramiku, muziku, restauriramo nameštaj, pišemo, plešemo, stvaramo rukama ili gradimo neki sasvim svoj profesionalni put.

Kao da je ono što radimo nekakav produženi pubertet.

Kao da ćemo jednog jutra konačno odrasti, obući košulju, sesti u kancelariju i shvatiti da smo poslednjih dvadeset godina samo malo preterivali sa kreativnošću.

Šta je uopšte „pravi posao"?

Kada porodica govori o „pravom poslu", ona najčešće ne govori samo o poslu.

Govori o sigurnosti. Predvidljivosti. Plati koja stiže određenog datuma. Radnom vremenu koje može da se objasni komšiji. Zanimanju čiji naziv svi razumeju.

Govori o životu koji izgleda dovoljno poznato da roditelj može da prestane da brine.

I tu ponekad postoji nešto vrlo ljudsko.

Generacije naših roditelja često su odrastale u okolnostima u kojima posao nije prvenstveno bio mesto samoizražavanja, identiteta ili kreativnosti. Posao je bio egzistencija. Plata. Staž. Zdravstveno. Penzija. Stabilnost.

Nije bilo naročito važno pitanje: „Da li te ovo ispunjava?" Mnogo važnije bilo je: „Može li od ovoga da se živi?"

Problem nastaje kada se iskustvo jedne generacije pretvori u jedinu dozvoljenu definiciju odraslosti sledeće.

„Ne moraš da voliš svoj posao."

Naravno da ne moramo voleti svaki trenutak svog posla.

Ni umetnik ne voli svako jutro u ateljeu. Ni muzičar svaku probu. Dizajner ne uživa u svakoj porudžbini, a psihoterapeut sigurno ne u svakoj administraciji.

Ozbiljan odnos prema poslu podrazumeva i frustraciju, disciplinu, rutinu, dosadu, odgovornost i stvari koje nam se tog dana baš i ne rade.

Ali postoji velika razlika između:

Ipak, to nisu iste poruke.

Prva govori o kapacitetu da podnesemo frustraciju. Druga ponekad govori o odustajanju od sebe.

Kada roditelj i dalje razgovara sa detetom koje više ne postoji

Posebno zanimljiva dinamika nastaje kada roditelj ovakve rečenice govori svom četrdesetpetogodišnjem detetu.

Tada razgovor često više nije razgovor između dve odrasle osobe.

U jeziku transakcione analize mogli bismo reći da roditelj vrlo lako sklizne u poziciju iz koje i dalje govori „detetu", kao da mu i dalje nešto „predaje":

A mi, koji pred njim inače vodimo firmu, imamo klijente, plaćamo račune, podižemo svoju decu i možda živimo od svog stvaralaštva dvadeset godina, odjednom možemo da osetimo poznat osećaj neadekvatnosti.

Možda počnemo da objašnjavamo ... Dokazujemo zaradu ... Navodimo klijente ... Pokazujemo rezultate ... Govorimo koliko sati radimo.

Kao da pred komisijom polažemo ispit iz odraslosti.

Kreativnost se često tretira kao nešto što mora biti opravdano profitom

Za neka zanimanja gotovo niko ne pita: „A da li stvarno može da se živi od toga?" Za umetnost se to pitanje pojavljuje gotovo automatski.

Ako slikar ne zarađuje dovoljno, to je dokaz da umetnost nije posao. Ako zarađuje dobro, „imao je sreće". Kad dizajner nakita radi po ceo dan, to je i dalje samo „pravi nešto". A kad ima studio, porudžbine, knjigovođu i zaposlene, možda će porodica konačno priznati da je to „biznis".

Zanimljivo je koliko kreativni rad mora da prikupi dokaza pre nego što dobije status rada. Jer spolja često nije vidljiv proces.

Ne vidi se nekoliko sati razmišljanja pre jednog poteza. Ne vide se promašene skice. Deset godina učenja takođe ostaje nevidljivo, kao i razvijanje ukusa, tehnike, senzibiliteta, odnosa sa klijentima, nabavke materijala, fotografisanja proizvoda, marketinga, poreza, izložbi, konkursa i odbijanja.

Vidi se jedna torba. Jedna slika. Jedna ogrlica.

I onda neko kaže: „Lepo. Ali šta ti zapravo radiš?"

Kada dete nauči da kreativnost nije dovoljno vredna

Poruke o poslu retko ostanu samo poruke o poslu. Iz njih možemo čuti nešto mnogo šire:

Ne treba mnogo želeti. Ne treba se previše razlikovati. Prvo obaveze, a mi tek onda, ako ostane vremena.

I onda godinama možemo nositi neobičan osećaj krivice kada radimo ono što volimo. Kao da zadovoljstvo automatski umanjuje vrednost rada.

Ako uživamo, možda ne radimo dovoljno ozbiljno. Kad nam nešto ide prirodno, možda to ne vredi dovoljno. A ako pravimo rukama, umesto da sedimo osam sati tamo gde ne želimo da budemo, možda varamo sistem.

To je prilično neobična ideja kada je pogledamo sa strane:

„Ja samo brinem za tebe."

Ponekad roditelj zaista brine. I to ne treba demonizovati.

Ako kažemo da napuštamo siguran prihod bez ikakvog plana, roditeljska zabrinutost nije automatski patologija, kontrola niti nerazumevanje.

Realnost, naime, postoji. Kirija postoji. Računi imaju neprijatnu osobinu da ne budu impresionirani našom autentičnošću.

Ali briga i kontrola nisu isto.

Briga može da kaže: „Kako planiraš da finansijski izvedeš ovo?" „Treba li ti pomoć da napraviš plan?" „Brinem se, ali vidim da ti je važno."

Kontrola kaže: „Od toga nema ništa." „To nije posao." „Uozbilji se." „Ja znam šta je najbolje za tebe."

Prva ostavlja drugoj osobi subjektivitet. Druga joj ga oduzima.

A šta ako roditelj nikada ne razume?

Ovo je možda teži deo odraslosti nego sam izbor zanimanja.

Neke roditelje nećemo ubediti. Ne zato što nismo dovoljno dobro objasnili, niti zato što još nisu videli naše rezultate. Ni zato što treba pronaći još bolji argument.

Nego zato što naš život izlazi iz njihovog sistema značenja.

Za nekoga ko je četrdeset godina verovao da čovek treba da ima stalni posao koji možda ne voli, ali ga „pošteno radi", kada kažemo „Želim da živim od umetnosti", to ne predstavlja samo drugačiji profesionalni izbor.

Ponekad predstavlja neprijatno pitanje:

To pitanje može mnogo da boli. Jer ako priznamo da naše dete sme da bira smisao, zadovoljstvo, kreativnost i rizik, možda moramo da pogledamo i sopstvene izbore.

Šta smo mi želeli? Čega smo se odrekli? Šta smo nazvali „nezrelim" samo zato što nama nije bilo dozvoljeno?

I tada roditeljski otpor ponekad nije samo procena detetovog života. Može biti i odbrana od sopstvene tuge.

Odraslost nije kada konačno izaberemo ono što bi roditelji izabrali

Možda jedna od važnijih razvojnih separacija nastaje kada prestanemo da čekamo da roditelj potvrdi naš izbor.

Ne zato što roditeljsko mišljenje mora postati nevažno. Niti zato što odraslost znači da nikoga ne slušamo.

Već zato što možemo da čujemo: „Mislim da grešiš." i da ne moramo istog trenutka da napustimo sebe.

Možemo proveriti. Razmisliti. Videti ima li nečega korisnog u toj brizi. A onda ipak doneti sopstvenu odluku.

To je mnogo odraslije od poslušnosti.

Možda „pravi posao" nije prava tema

Možda pravo pitanje nikada nije bilo: „Da li je umetnost pravi posao?"

Naravno da može biti. Uostalom, može biti zanat, profesija, biznis, poziv, honorarni posao ili nešto što neko radi paralelno sa drugim poslom.

Ne mora svaki kreativni interes postati profesija. Ali ne mora ni svaka profesija izgledati kao kancelarija da bi bila stvarna.

Važnije pitanje možda glasi:

Roditelji imaju pravo da brinu. Imaju pravo da nešto ne razumeju. Imaju pravo čak i da misle da bismo bili sigurniji da smo izabrali nešto drugo.

Ali njihovo nerazumevanje ne čini naš život manje stvarnim.

Slikar ne postaje manje slikar zato što bi njegov otac više voleo da je ekonomista. Žena koja dvadeset godina pravi nakit ne mora sa pedeset da objasni da to ipak nije „samo hobi". Muzičar ne mora da mrzi ponedeljak da bi dokazao da radi.

A mi ne moramo da dobijemo roditeljsku dozvolu da bi naš posao konačno postao pravi posao.

Ponekad je deo odraslosti upravo ovo: da možemo da volimo roditelje, da razumemo odakle dolazi njihov strah, da vidimo istoriju iza njihovih rečenica, a da ipak ne napravimo od njihovog straha životni plan.

Jer možda najvažnije pitanje nije:

nego: