Nada Kalo Ćukalović

Ljudi najčešće dolaze na terapiju kada osete da više ne mogu sami da nose ono što ih pritiska. Kad osete da je previše, a opet ne znaju odakle da počnu.

Niko nas nije učio kako da budemo uz sebe kada nemamo reči ili kada imamo osećaj da je sve u redu spolja a iznutra prazno, teško, zategnuto..

Nije uvek dramatično — nekad je to samo tiha iscrpljenost. Nekad ravnodušnost. Nekad osećaj da smo odlutali od sebe ili da smo na nekom autopilotu, da u svakodnevici nešto ne štima, ali ne znamo šta tačno… Ništa nas ne ispunjava. Klijenti mi često kažu: „Ne znam šta mi je, samo znam da ovako više ne mogu.“ I to je sasvim dovoljan početak.

U moj prostor ne morate da dođete ni sa dijagnozom ni sa jasnim planom. Ne morate da se objašnjavate, opravdavate ili „da budete dobar klijent“. Ne dolazite da vas popravim. Tu ste da zastanete, da osetite, da se pogledate zaista…i da neko bude tu, da niste sami. Bez presije. Bez previše reči ako ih nema. Možete doći samo sa osećajem da nešto izmiče.. mir, bliskost, tlo pod nogama.. želja, smisao.

Terapiji pristupam holistički, telo i odnos idu zajedno. Jer naše emocije ne žive samo u glavi. One su i u telu — kao napetost koju nazivamo normalnom, kao knedla koju ignorišemo, kao umor koji ne prolazi. Telo pamti i kad mi zaboravljamo.

Zato nećemo samo pričati. Priča je važna… ali nije jedina istina. Telo često zna pre nego što razumemo šta se dešava ili sebi objasnimo. I ponekad je najvažniji deo terapije onaj trenutak kada neko vidi našu tugu, osmeh, tišinu i ostane. Ne pobegne. Ne požuri da te reši. Nego bude tu.

Radim sa ljudima koji dolaze sa stidom, gubitkom, anksioznošću, depresijom, osećajem praznine ili preplavljenosti. Sa onima koji ne znaju šta osećaju. Sa onima koji se naizgled „dobro drže“, ali unutra stalno vode rat. I sa onima koji žele da rastu, da razumeju sebe dublje, da biraju odnose drugačije.

Radim sa ženama koje se nalaze na raskrsnici života, često u procesu razvoda ili u fazi u kojoj tek počinju da prepoznaju da ne žele više da žive iz pozicije prilagođavanja, straha ili tihe trpnje. To su žene koje se osnažuju, ne zato što nisu bile jake, već zato što žele da njihova snaga više ne dolazi iz borbe, već iz autentičnosti.

Radim i sa muškarcima koji su odrasli u kulturi koja im nije dala jezik za emocije. Koji su naučeni da ćute, da „budu jaki“, da se ne žale. Sa onima koji se možda prvi put u životu pitaju: Kako se zapravo osećam?
To su muškarci koji žele da razbiju tišinu u sebi, ali bez da izgube dostojanstvo. Koji ne traže popravku, već prostor da postanu celovitiji, prisutniji i prema sebi, i prema drugima.

U oba slučaja — i sa ženama koje uče da veruju sebi, i sa muškarcima koji uče da ne beže od sebe — radim iz istog mesta: mesta odnosa, tela, i poštovanja prema putu koji nije bio lak, ali može da postane iskreniji.

U centru mog rada je uvek odnos. Ne kao između eksperta i klijenta, već između dvoje ljudi. Ti i ja — u odnosu koji je dovoljno siguran da podnese istinu, sramotu, bes, nežnost, tišinu. I koji ti dozvoljava da istražuješ: Ko sam kad ne moram da se štitim? Ko sam kad me neko zaista vidi?

Ne verujem u univerzalne odgovore. Verujem u procese. Kada se pojavi osećaj “sa mnom nešto nije u redu“ a samo si ljudsko biće sa istorijom, s ranama, s verovanjima koja su nekad štitila, a danas možda guše.

Ne morate da dođete ni kada vam je najgore ni kada vam je najbolje. Dobro bi bilo da na terapiju dođemo kada nam je dobro, da upoznamo sebe i van krize. Da vidimo kako možemo bolje..Ali znam da stvarni život ne ide tako. Zato, kad god da dođete — bićete dočekani bez pritiska, bez etikete, sa poštovanjem.

Terapijski rad ne odvija se uvek jedan na jedan. Verujem u snagu zajedničkog procesa — onog koji se dešava u grupi, u paru, u pogledu drugog koji nas pokrene, dotakne, izazove. Vodim terapijske grupe — ženske, muške, mešovite — jer duboko verujem da izlečenje često dolazi kroz kontakt, kroz mogućnost da nas neko drugo iskustvo odnosa otvori tamo gde smo do sad bili zatvoreni.

Radim i sa parovima, posebno kada se suočavaju sa emocionalnim distancama, preplavljenošću, previše tišine ili previše buke. Fokus mog rada s parovima jeste attachment stil — način na koji se približavamo, bežimo, protestujemo ili gasimo. Naučiti da budeš uz nekoga, a da ne izgubiš sebe, nije lako. Ali je moguće.

U okviru svog rada organizujem i retreat-e za parove, u okruženju koje podržava dublju povezanost — ne kroz gotove recepte, već kroz prostor u kojem se par može zaista čuti, razumeti, i izgraditi novi kontakt koji nije vođen starim obrascima.