Nada Kalo Ćukalović

Klijenti mi najčešće dolaze na terapiju u trenutku kada osete da više ne mogu sami da nose ono što ih pritiska. Ne zato što se desilo nešto „dramatično“, već zato što je tiho postalo previše. Često ne znaju odakle da počnu, samo znaju da ovako više ne ide. Posebno radim sa ljudima koji imaju somatoformne tegobe – telesne simptome za koje ne postoji jasan medicinski uzrok, ali koji nose jasnu priču o stresu, emocijama i životnim okolnostima u kojima se telo predugo prilagođavalo.

Uključujući autoimune bolesti, SIBO, iritabilna creva, hronične bolove, iscrpljenost i simptome koji se ponavljaju uprkos urednim medicinskim nalazima. Niko nas nije učio kako da budemo uz sebe kada nemamo reči. Kada spolja sve izgleda u redu, a iznutra je prazno, zategnuto ili umorno. Nekad se to pojavi kao iscrpljenost koja ne prolazi, nekad kao ravnodušnost, a nekad kao osećaj da živimo na autopilotu, odvojeni od sebe i sopstvenog iskustva. Rečenica koju često čujem glasi: „Ne znam šta mi je, samo znam da ovako više ne mogu.“ I to je sasvim dovoljan početak.

Lično iskustvo sa teškim porodičnim dinamikama, uključujući susret sa psihotičnim procesima, dodatno je produbilo moje razumevanje šta znači biti u poziciji „lošeg objekta“ i kako se sa tim nositi bez gubitka sebe.

Terapiji pristupam holistički, telo i odnos idu zajedno. Emocije ne žive samo u glavi. One se pojavljuju i kao napetost koju smo navikli da zovemo „normalnom“, kao knedla koju ignorišemo, kao umor koji ne prolazi. Telo pamti i onda kada mi pokušavamo da zaboravimo. Zato se u radu ne oslanjamo samo na razgovor. Priča je važna, ali nije jedina istina. Telo često zna pre nego što mi možemo da razumemo. Radim sa ljudima koji dolaze sa anksioznošću, depresijom, osećajem praznine, stidom, gubicima ili preplavljenošću. Sa onima koji „se dobro drže“, ali iznutra stalno vode borbu. I sa onima koji žele da rastu, da se dublje razumeju i da biraju odnose drugačije nego do sada.

Radim sa ženama koje se nalaze na važnim životnim raskrsnicama, često u procesu razvoda ili u fazi kada počinju da prepoznaju da više ne žele da žive iz prilagođavanja, straha ili tihe trpnje. To nisu slabe žene; to su žene koje žele da njihova snaga više ne dolazi iz borbe, već iz autentičnosti. Radim i sa muškarcima koji su odrasli u kulturi koja im nije dala jezik za emocije. Sa onima koji su naučeni da ćute, da budu „jaki“, da ne traže pomoć. Sa muškarcima koji se možda prvi put pitaju kako se zapravo osećaju i žele da to istraže bez gubitka dostojanstva, bez potrebe da budu popravljeni.

U oba slučaja, radim iz istog mesta: mesta odnosa, tela i poštovanja prema putu koji nije bio lak, ali može da postane iskreniji. U centru mog rada je odnos ne odnos eksperta i klijenta, već odnos dvoje ljudi. Odnos koji može da podnese istinu, sramotu, bes, nežnost i tišinu. Odnos u kojem je moguće postaviti pitanja: Ko sam kada ne moram da se štitim? Ko sam kada me neko zaista vidi?

Ne verujem u univerzalne odgovore. Verujem u procese. I u to da osećaj „sa mnom nešto nije u redu“ često nije znak kvara, već znak da je neko ljudsko biće predugo bilo samo sa onim što nosi. Rad se ne odvija isključivo individualno. Verujem u snagu zajedničkog procesa, u grupi, u paru, u kontaktu sa drugim koji nas može pokrenuti, izazvati ili omekšati.

Vodim terapijske grupe, kao i rad sa parovima, posebno u trenucima emocionalne distance, preplavljenosti, previše tišine ili previše buke. Fokus mog rada sa parovima je attachment stil, način na koji se približavamo, povlačimo, protestujemo ili gasimo.U okviru svog rada organizujem i retreat-e za parove, u okruženju koje podržava dublju povezanost, ne kroz gotove recepte, već kroz prostor u kojem se par može zaista čuti i izgraditi novi kontakt, oslobođen starih obrazaca.

Moj profesionalni put nije započeo u psihoterapiji, već u pravu. To iskustvo i danas nosim sa sobom kroz rad u advokatskoj kancelariji, posebno u oblasti  medijacije, gde spajam pravnu preciznost i razumevanje ljudskih odnosa. Upravo taj spoj strukture i emocije, ugovora i odnosa oblikovao je način na koji danas radim kao terapeut.

Psihoterapijski okvir mog rada ukorenjen je u transakcionoj analizi. Završila sam edukaciju iz relacione transakcione analize, kao i klasičnu transakcionu analizu (Redecision školu) kod Tonyja Whitea. Licencirani sam EMDR terapeut, a završila sam i edukaciju iz EFT-a (Emotionally Focused Therapy)  za partnerski rad kod Kyriaki Polychroni. Trenutno sam na trogodišnjoj edukaciji za somatik terapeuta, kao i na sedmogodišnjoj edukaciji iz Integralne telesne psihoterapije kod Tomislava Kuljiša. Radim pod ugovorom iz transakcione analize sa EATA-om i u procesu sam pripreme za međunarodni CTA ispit.

Verujem da terapeut ne prestaje da bude klijent. I dalje sam u ličnoj terapiji, jer smatram da je to deo odgovornosti, ali i lične iskrenosti u ovom poslu. Terapija me drži u kontaktu sa sopstvenim granicama, ranjivošću i mestima na kojima je lako skliznuti u „znam bolje“.

Superviziju doživljavam kao prostor razmišljanja, a ne moći, mesto gde se zastaje i gleda šta se zaista dešava u odnosu. Posebno mi je važno da ostanem svesna kulturološkog skripta koji nosimo, naročito kada živimo između zemalja, jezika i identiteta, kao što je često slučaj u mom expat iskustvu. Pored terapijskog rada, bavim se i biznis koučingom, kao i koučingom sa liderima i timovima. U tom delu rada oslanjam se na transakcionu analizu i sistemski pristup, sa fokusom na odnose, dinamiku moći, donošenje odluka i odgovornost u profesionalnim ulogama. Sertifikovani sam kouč psiholog transakcione analize (ITAA), član UTAS-a, IARTA-e i EATA-e, kao i ISCP-a (International Society for Coaching Psychology).

Završila sam edukaciju iz sistemskog i timskog koučinga na The Academy of Executive Coaching u Londonu kod Petera Hawkinsa, a nosilac sam i EMCC Global Team Coaching Training Quality Award (TCQA). Trenutno sam na trogodišnjoj naprednoj edukaciji iz Organizacione transakcione analize.

Radim kao digitalni nomad, a moj profesionalni i lični život odvija se najčešće na relaciji Berlin – Beograd – Amsterdam.

Paralelno sa tim, studiram telesnu psihoterapiju u Zagrebu, koji mi je vremenom postao drugi dom, mesto u kojem se moj rad sa telom produbljuje ne samo kroz edukaciju, već i kroz pripadanje, ritam i svakodnevni život. Život između gradova i kultura produbio je moje razumevanje identiteta, prilagođavanja i potrebe za unutrašnjim osloncem koji nije vezan za jednu adresu.

Južna Koreja ima posebno mesto u mom senzibilitetu, kao kultura koja me je naučila drugačijem odnosu prema telu, ritmu i zajednici. Odrasla sam u Inđiji i Novom Sadu, i taj deo sebe nosim gde god da sam. Van profesionalnog rada, punim se stvarima koje me vraćaju u telo i prisutnost: kafom, kišom i mačkama, heavy metalom, jazz i soul muzikom, snowboardingom, paraglajdingom i longboard dancingom. Vikendom me često možete zateći u gospel horu. Moj omiljeni grad na svetu je Seul.