Gubitak
Kako preboleti gubitak?
Naše društvo nas vrlo rano uči da je nekako neprikladno gajiti tužna bolna ili negativna osećanja i pokazivati ih. Učenje o gubitku često počinje opomenom od strane naših roditelja kada smo mali: “Veliki momci i cure ne plaču „.
Koliko Vam je poznato da čujete roditelje kako Vam kažu: „Prestani da plačeš i kukaš, nemoj da ti zaista dam razlog za plakanje!“.
Naravno da ne mislimo da su roditelji bezosećajni jer to nije istina. Oni samo prenose svojoj deci ono što su njih naučili njihovi roditelji.
A šta su ih to naučili? Naučili su ih da su bolna i negativna osećanja nešto što treba gurnuti pod tepih.
Koliko puta ste čuli majke ili tate u prolazu kako kažu svojoj deci kada plaču na ulici:
„Ne budi plačipi…“ To se ne samo čuje na ulici u prolazu nego se često čuje i kako odjekuje u zabavištu od strane vaspitačica kao i po dečijim igralištima. To je dokaz da su decu do četvrte ili pete godine već naučili lekciju. Ne tuguj. Ne plači.
Ne dozvoljavamo da ljudi oko nas tuguju
Jedan od primera su izjave koje svakodnevno čujemo od drugih:
- Ne smeš da gubiš kontrolu nad sobom
- Saberi se
- Proći će
- Ima još riba u moru kada izgubimo parnera ili partnerku
- Dečaci ne plaču
- Nisi lepa kada plačeš
Kao društvo uglavnom osećamo nelagodu nad izlivima bolnih osećanja od ljudi iz našeg okruženja, posebno ako imamo drajver budi jak.
Da li Vam se nekada dogodilo da ste hteli da kažete prijatelju kako se osećate povodom važnog emotivnog događaja u Vašem životu?
Možda se sećate i da Vas je prijatelj neko vreme slušao pa rekao: „Ma zaista je užasno što ti se to desilo ali da li si ti video šta je bilo sa Miletom?“
Ili “Ma užas čoveče ne mogu ni da zamislim kako ti je ali da li si video šta se dogodilo na poslu? Ne mogu da verujem!“
Zamislite sledeću situaciju:
Ožalošćeni kome je umro otac pokušava da podeli tugu sa svojim prijateljem:
„Osećam da ću da umrem, ne znam šta ću bez njega, mnogo mi nedostaje, ne mogu da dišem.“
Vaš prijatelj odgovara: „Ne tuguj, važno je da on više ne pati“.
Pogledajte ovu promenu teme. Ožalošćeni je izgubio oca a prijatelj prebacuje predmet razgovora na osobu koja je umrla a ne na to kako se njegov prijatelj oseća.
Da li to znači da osoba želi da nam poruči da ako osobe koju smo izgubili više nema i ne pati, da i mi ne treba da patimo? Kako ste Vi shvatili ovu rečenicu?
Treba napomenuti da to nikako ne znači da je naš prijatelj loš prijatelj, nego da ni on nije naučio kako da se nosi sa tugom i verovatno mu je neprijatno što delimo našu tugu, pa izgovara rečenicu koju je on čuo da drugi izgovaraju s namerom da nas uteši. Ali kada bi malo razmislili shvatili bismo koliko je besmislena ta rečenica : „ne tuguj važno je da taj neko više ne pati..“
Gubitak ljubimca
Ukoliko uzmemo za primer tugu zbog gubitka ljubimca koga smatramo članom porodice, koliko zaista neko može da razume šta znači naš gubitak?
Veliki dar čovečanstva jeste sposobnost da ispoljavamo i saopštavamo emocije. No i pored toga naše društvo taj dar izgleda smatra negativnim. Lakše nam je gurnuti pod tepih emocije ili pak promeniti temu jer smatramo da je priča o emocijama nepotrebna i donosi određenu neprijatnost sa kojom ne znamo da se nosimo.
Bespotrebni komentari jesu dobronamerni ali koliko zaista može da Vam znače sledeće rečenice:
- Život ide dalje
- Sve u životu je prolazno
- Budi zahvalna što imaš drugu ćerku
- Vodila je ispunjen život
- Naćićeš nekog drugog
- Bog nam nikada ne daje više nego što možemo da primimo
- Dobio je krst koji je mogao da nosi
- Budi zahvalna što je toliko dugo bio živ
- Tvoja žena i ti treba da ste zahvalni što možete imati još dece
- Jednostavno nije bilo suđeno
- Dovoljno si jak da se izboriš sa tim
- Ma ti si žena zmaj, preživećeš
- Sledeći put ćeš proći bolje
- Ne tuguj, sutra ćemo ti nabaviti novog psa
Sve su ovo komentari koje smo bar jednom u životu čuli bilo da smo izgubili nekoga ili da je neko nama blizak ostao bez voljene osobe.
Evo ako uzmemo samo ovu poslednju rečenicu:” Ne tuguj, sutra ćemo ti nabaviti novog psa“, šaljemo poruku da ćemo zameniti gubitak. Ima li Vam to smisla?
Dečak:
„Moj stari pas mi je i dalje nedostajao ali nisam to nikome rekao. Mislio sam da to ne bi odobrili. Posle mnogo vremena u suštini sam zaboravio na staru kerušu. Takođe mi je bilo teško da volim novog psa onako kako sam voleo starog a nisam znao zašto“.
Ono što je moguće jeste da dečak nije mogao da zavoli novog psa zato što nije rešio emotivni odnos sa starim psom.
Deka je zaspao
Zamislite kako sve ovo zvuči deci koja očekuju istinite odgovore:
„Šta je bilo sa dekom“
„Deka je zaspao“
Dete pogleda deku u kovčegu i zna da s tim odgovorom nije nešto sasvim u redu. Zbunjeno je ali pretpostavlja da su mu rekli istinu. „Mora biti da postoje dve vrste spavanja“, i onda se dešava da imamo decu koja mesecima imaju strah da uveče zaspe.
Metafore koje se koriste sa malom decom a vezane su za religiju takođe mogu da naprave zbunjenost kod deteta.
„Šta je bilo sa mojom mamom?“
„Bog je uzeo sebi“
Narednih nekoliko godina dok dete odrasta, dete zbunjuje i zabrinjava misao na Boga.
Mnogo prikladnije bi bilo reći:
„Tvoja mama je umrla. I verujemo da je pošto je umrla otišla da bude sa Bogom.“
Sama formulacija rečenice je izuzetno bitna kod male dece jer na osnovu predstavljenih događaja dete stvara sliku o svetu, sebi, stvarima koje ga okružuju.
Naša uverenja često određuju kako se osećamo. Ako imamo pogrešne ideje, skloni smo da stvaramo pogrešna osećanja. Kada izgubimo nekoga prirodno je da nas preplavi tuga. Tuga predstavlja niz osećanja koja se prirodno pojavljuju i prate gubitak. Ukoliko pogrešno definišemo tugu, ili nas ljudi oko nas odvraćaju od tugovanja odvraćamo sebe od normalnog sleda emocija i procesiranja tuge koja nas vodi do oporavka.
Depresija je reč koja se najviše zloupotrebljava i najneispravnije shvata u kontekstu tuge. Ako želite da pročitate više o depresiji to možete učiniti ovde.
Klinička depresija obuhvata mnoštvo istih simptoma koje možemo imati kada izgubimo nekoga, da li nam je umrla draga osoba ili smo se recimo razveli od nekoga. Kada ljudi koriste reč depresija pod tim obično misle da smo izgubili energiju i da tugujemo.
Recimo da je neko ostao bez supružnika posle trideset godina braka. Zar gubitak energije i tugovanje kod osobe koja je izgubila nekoga nije normalan?
Mnogi ljudi pod uticajem drugih traže medicinska rešenja za nemedicinske probleme. Lečenje tuge psihoaktivnim lekovima može da prikrije normalne i prirodne reakcije na gubitak. Kad jednom zakopate ta osećanja, kasnije ih je teško ponovo povezati. Ne znači da nije moguće samo je potrebno dosta vremena da sve ono što smo zakopali izađe na površinu.
Kada izgubimo nekoga, razvedemo se, doživimo bilo koji vid gubitka, uzimanje lekova spada u kratkorični vid osposobljavanja za svakodnevnim funkcionisanjem i guranjem tuge pod tepih. Opasnost kod uzimanja psihoaktivnih lekova jeste u iluziji da smo dobro i da sada možemo dalje bez procesuiranja gubitka.
Koliko nas je glumilo da smo se oporavili od nekog gubitka? Lažna slika da nam je dobro kada smo se razveli od partnera podrazumeva
„Dobro sam“
„Smeši se drugima“
„Hoću da budem dobro radi porodice i prijatelja“
„Moram biti jak zbog drugih“
„Ne smem da tugujem, deca me gledaju“
Ono što još koči proces tugovanja jeste navika i ideja da se o mrtvima ne treba govoriti u lošem kontekstu. Mnogi od nas koji izgubimo nekoga smatramo da svoje misli i osećanja treba da zadržimo za sebe, da ne bismo ukaljali tu osobu. Ono što je istina jeste da je nemoguće prevazići bol uzrokovan smrću, razvodom ili bitnim emotivnim gubitkom bez sagledavanja odnosa u celini, ne samo njegovih dobrih strana.
Oporavak od gubitka
Dolazak na psihoterapiju je Vaš prvi korak. Već ste doneli par dobrih odluka za sebe
Priznali ste da problem postoji.
Priznali ste da je problem povezan sa gubitkom.
Priznali ste tako što ste uradili domaći zadatak, našli terapeuta i krenuli da se bavite sobom i svemu onome što ste potisnuli
Ono što treba da znate jeste da su svi međuljudski odnosi jedinstveni, otud je i svaki oporavak individualan.
