To je jedna od rečenica koje često čujemo u terapiji. Nekada joj prethode meseci, a nekada godine pregleda: kardiolog, neurolog, endokrinolog, gastroenterolog, magnetna rezonanca, laboratorijske analize. Osoba dolazi sa fasciklom uredno složenih nalaza, gotovo kao da donosi dokazni materijal pred sud koji još nije odlučio da li joj veruje.

Bol, ipak, postoji. Trnjenje postoji. Grudi se stežu. San ne dolazi. Telo je umorno i kada je spavalo. Ali na papiru nema objašnjenja koje bi odgovaralo intenzitetu iskustva.

Kada pitamo kako je bilo čuti da je „sve u redu", odgovor retko bude samo olakšanje.

U toj rečenici često počinje drugi deo teškoće: više nije prisutan samo simptom, već i sumnja u sopstveni doživljaj.

Uredan nalaz nije isto što i odsustvo patnje

Kada lekar kaže da nije pronašao ozbiljnu bolest, to je važna i često umirujuća informacija. Ali uredan nalaz ne znači da osoba ništa ne oseća. Ne znači da izmišlja, preuveličava ili „traži pažnju". Znači samo da određena ispitivanja u tom trenutku nisu pokazala bolest ili oštećenje koje bi dovoljno objasnilo tegobe.

Savremena psihijatrijska klasifikacija zato više ne postavlja jednostavnu jednačinu: nema medicinskog objašnjenja jednako somatski poremećaj. Prema objašnjenju Američke psihijatrijske asocijacije, poremećaj sa somatskim simptomima može postojati i kada osoba ima dijagnostikovano telesno oboljenje. Dijagnoza se ne postavlja samo zato što uzrok simptoma nije pronađen, već se posmatraju intenzitet patnje, funkcionisanje i način na koji su misli, strahovi i ponašanja organizovani oko simptoma.

To je važna razlika. Neko može imati neobjašnjene simptome, a da nema psihijatrijski poremećaj. Neko može imati hroničnu telesnu bolest i istovremeno postati toliko preplavljen strahom, proveravanjem i iščekivanjem pogoršanja da mu je potrebna psihološka podrška. A neko može osećati i jedno i drugo, bez uredne granice između „telesnog" i „psihičkog".

Kultura papira: kada nam je potreban pečat da poverujemo sebi

Na Balkanu papir ne služi samo medicini. Papir daje društvenu dozvolu za bol.

Ako je nešto pronađeno na snimku, analizi ili ultrazvuku, porodica, partner i poslodavac lakše prihvate da nam je teško. Ako nije, brzo se pojave rečenice:

Poslednja rečenica, naime, ima gotovo čudesnu sposobnost da čoveka dodatno iznervira, a da mu pritom ne pomogne ni milimetar.

U kulturi u kojoj je telesno dokaz, a emocionalno se još uvek tretira kao privatna slabost, medicinski nalaz postaje ulaznica za empatiju. Ne tražimo samo dijagnozu. Tražimo potvrdu da bol postoji, da nismo razmaženi, lenji ili „ludi" i da imamo pravo da stanemo.

Zbog toga potraga za sledećim pregledom ponekad nije samo potraga za uzrokom. Može biti i potraga za svedokom.

To ne znači da preglede treba prekinuti ili da su nepotrebni. Novi, intenzivni, naglo nastali ili promenjeni simptomi zahtevaju medicinsku procenu. Psihoterapija ne zamenjuje lekara. Ali terapija može početi i dok medicina radi svoj deo posla. Nije potrebno čekati da se dokaže da je simptom „dovoljno psihički" da bi osoba dobila prostor da govori o strahu, iscrpljenosti i svemu što život sa simptomom menja.

Psihosomatika ne znači „sve je u glavi"

Reč psihosomatika često se čuje kao odbacivanje: „Nije ti ništa, to ti je psihički."

Mi je razumemo drugačije. Psihosomatika govori o tome da se telesni, emocionalni, neurološki i odnosni procesi ne odvijaju u odvojenim sobama. Stres nije samo misao. On uključuje promene u pažnji, mišićnom tonusu, disanju, varenju, spavanju, hormonima i načinu na koji nervni sistem procenjuje opasnost.

Američki Nacionalni centar za komplementarno i integrativno zdravlje navodi da dugotrajan stres može doprineti ili pogoršati različite zdravstvene teškoće, uključujući probleme sa varenjem, glavobolje i poremećaje sna. To, međutim, nije dokaz da je svaka glavobolja potisnut bes, da je svaki problem sa stomakom „nešto što ne možemo da svarimo" ili da se bolest može rešiti ako pronađemo pravu emociju.

Takve tvrdnje deluju smisleno jer nude brzo objašnjenje. Ali brzo objašnjenje nije isto što i istina.

U terapiji zato ne prevodimo telo pomoću unapred pripremljenog rečnika. Pitamo:

• Kada se simptom prvi put pojavio?
• Šta mu je prethodilo, a šta ga smanjuje ili pojačava?
• Kako osoba reaguje kada ga oseti?
• Čega se tada uplaši?
• Kako drugi reaguju na njenu patnju?
• Da li postoje situacije u kojima telo postaje mirnije ili glasnije?
• Kakav smisao sama osoba daje tom iskustvu?

Nekada se pokaže jasna veza sa konfliktom, gubitkom, pritiskom ili dugotrajnim osećajem da se ne sme stati. Nekada takve veze nema. I jedno i drugo je dozvoljen odgovor.

Ono što smo primećivali u terapijskom radu

U radu smo upoznavali ljude koji su umeli detaljno da opišu svaki laboratorijski parametar, ali nisu mogli da prepoznaju trenutak u kojem postaju preplavljeni. Ne zato što im nedostaje emocionalna inteligencija, već zato što su godinama učili da su njihove potrebe previše, njihove emocije nevažne ili da je bezbednije funkcionisati nego osećati.

Jedna klijentkinja je dolazila zbog pritiska u grudima koji se povremeno javljao uprkos urađenim pregledima. Nismo joj rekli da je pritisak „tuga". Pratili smo kada se pojavljuje. Vremenom je sama primetila da postaje jači tokom razgovora u kojima pristaje na nešto što ne želi, a zatim satima pokušava da ubedi sebe da joj to ne smeta.

Drugi klijent je imao trnjenje ruku koje se nije uredno uklapalo ni u jednu emocionalnu priču. Pokušaj da simptom odmah psihološki objasnimo verovatno bi bio još jedno iskustvo da ga neko ne sluša. U početku smo se bavili njegovim strahom, iscrpljujućim proveravanjem i osećajem usamljenosti dok čeka sledeći pregled. Tek mnogo kasnije primetio je da se trnjenje pojačava kada dugo radi bez hrane i odmora.

Ipak, to su klinička iskustva, ne univerzalne formule. Ona nam ne govore šta određeni simptom znači kod svih ljudi. Govore da pažljivo, zajedničko posmatranje može otkriti obrasce koje osoba sama, dok je u strahu, teško može da vidi.

Kada simptom postane organizator života

Sam simptom može biti težak. Ali često se oko njega vremenom izgradi čitav sistem:

• stalno skeniranje tela;
• traženje potvrde i umirenja;
• izbegavanje aktivnosti iz straha da će se stanje pogoršati;
• osećaj krivice kada osoba odmara;
• sukobi sa bližnjima koji čas umanjuju problem, čas postaju podjednako preplašeni;
• gubitak poverenja u sopstveno telo;
• život od pregleda do pregleda.

Olakšanje posle urednog nalaza tada često traje kratko. Nervni sistem dobije nekoliko dana mira, a zatim se pojavi nova senzacija ili nova sumnja. Sledeći pregled postaje pokušaj da se jednom zauvek dobije sigurnost koju nijedan pregled zapravo ne može obećati.

Terapijski rad ne počinje zahtevom da osoba prestane da se boji. Počinje razumevanjem čemu strah služi, šta pokušava da spreči i koliko je osoba dugo ostala sama sa osećajem da joj niko ne veruje.

Šta istraživanja kažu o psihoterapiji

Istraživanja psihoterapijskih pristupa kod funkcionalnih somatskih teškoća nisu savršena: dijagnoze su različite, metode nisu iste, a rezultati se ne mogu svesti na obećanje da će simptomi nestati. Ipak, nalazi pokazuju da psihoterapija može doprineti smanjenju opterećenja simptomima i poboljšanju funkcionisanja.

Meta-analiza 17 randomizovanih studija kratke psihodinamske psihoterapije pronašla je korist u odnosu na minimalni tretman, uobičajenu negu ili listu čekanja kod funkcionalnih somatskih teškoća. To nije dokaz da je svaki simptom posledica nesvesnog konflikta. Jeste podrška ideji da rad sa emocijama, odnosima, unutrašnjim konfliktima i obrascima regulacije može biti relevantan deo lečenja.

Važno je i kako se terapija odvija. Velika meta-analiza terapijskog saveza pokazala je stabilnu povezanost između kvaliteta terapijskog odnosa i ishoda psihoterapije u različitim modalitetima.

Kako izgleda relacioni telesni rad

U relacionom telesnom radu ne pokušavamo da ubedimo osobu da je zdrava, niti da joj dokažemo da je simptom psihički. Zajedno posmatramo kako se iskustvo organizuje u telu, emocijama, mislima i odnosu.

Nekada počinjemo veoma jednostavno: primećivanjem oslonca stopala, položaja tela, promena u dahu ili trenutka kada osoba prestane da oseća sebe dok govori o drugima. Ne forsiramo duboko disanje niti „otpuštanje". Nekome usmeravanje pažnje na telo pomaže, a nekoga u početku dodatno preplavi. Regulacija nije tehnika koju telo mora poslušno da izvrši; ona se gradi u doziranom kontaktu.

Rad može uključivati:

• prepoznavanje ranih znakova preplavljenosti;
• razlikovanje senzacije od katastrofičnog tumačenja senzacije;
• istraživanje šta se događa u odnosima pre pogoršanja;
• nalaženje granice između korisnog medicinskog praćenja i iscrpljujućeg proveravanja;
• vraćanje odmora, kretanja i kontakta u život, u meri u kojoj je to medicinski bezbedno;
• rad sa stidom, besom i tugom koje bolest ili simptom donose;
• izgradnju iskustva da telo nije neprijatelj koji mora stalno da se nadzire.

Naposletku, cilj nije da se pronađe savršena psihološka priča iza svake senzacije. Cilj je da osoba više ne mora da bira između dve ponižavajuće mogućnosti: ili imam ozbiljnu bolest koju niko ne vidi, ili sve izmišljam.

Ne moraš doneti papir da bismo ti verovali

Terapija ne zahteva da prvo dokažeš da ti je dovoljno teško. Ne moraš imati savršeno ime za ono što osećaš. Ne moraš znati da li je uzrok stres, bolest, trauma, iscrpljenost ili kombinacija više stvari.

Možeš doći sa pitanjem ... Sa fasciklom nalaza ... Ili sa ljutnjom što su ti svi rekli da je „sve u redu", dok tvoje telo očigledno ne učestvuje u tom optimizmu.

Nećemo unapred znati šta simptom znači. Ali možemo zajedno napraviti prostor u kojem nećeš morati da ga pojačavaš da bi bio shvaćen, niti da ga umanjuješ da drugima ne bi bilo neprijatno.

Istraživanja i stručni izvori

• American Psychiatric Association: What is Somatic Symptom Disorder?
• NCCIH: Stress
• Abbass i sar. (2020): Short-Term Psychodynamic Psychotherapy for Functional Somatic Disorders (meta-analiza randomizovanih studija)
• Flückiger i sar. (2018): The Alliance in Adult Psychotherapy (meta-analitička sinteza)