Kada ne možemo da prestanemo da mislimo na nekoga…
Postoje trenuci kada ne volimo, ne biramo, ne želimo…. ali ne možemo da ne mislimo. Kada se neka osoba, kao proklet šapat iznutra, uvuče pod kožu, u disanje, u prazan hod kroz stan, i više nije pitanje ljubavi, nego opsesije, identiteta, traga… Ne možemo da ne mislimo. Kao da se osoba ušunjala u tišinu, u pauze između uzdaha, u pesku koju slučajno pusti radio.
I pitamo se:
Dante, brate, gari, pobratime, jarane, stari moj… koji je ovo krug?
Jer ne boli kao ljubav.
Boli kao spirala.
Kao da nas je neko vezao za stub u sred pakla i rekao: “Samo gledaj. Ne možeš ništa da uradiš.” I onda gledaš…. poruke koje ne stižu.
Zamišljaš razgovore koji se nikad neće dogoditi.
Obnavljaš zadnji susret kao da je relikvija.
I sve ti telo zna, ali ne zna kako da prestane.
U telesnoj psihoterapiji bismo rekli: nisi ti “samo u mislima”.
Ti si u somatskom loop-u, čitaj petlji. Upetljano da upetljanije ne može biti.
Mozak šalje signal telu, srce ubrza ili uspori, a snovi pokušaju da zapišu ono što dan nije umeo da izgovori….
Nervni sistem pokušava da zatvori nešto što nije završeno.
Nit smo ludi. Niti smo slabi.
Samo smo zaglavljeni.
U atačment terminima… ovo je reaktivacija.
Naš sistem je prepoznao obrazac. I zapleo se u pokušaju da ga ispravi.
Možda si ga volela kao što si želela da neko voli tebe kad si imala šest.
Možda si je idealizovao jer nisi znao da ljubav može biti dosledna, stvarna, i da ne mora da boli.
Možda nisi mogao da ne misliš jer nisi umeo da to ostaviš iza sebe..emocionalno, energetski, relacijski.
I sad si tu… između jave i iluzije, između tela koje se seća i uma koji pokušava da zaboravi.
Krug osmi, možda. Onaj za varalice i lažna obećanja.
Ali možda i deveti. Najdublji.
Za izdaje srca. Za hladnoću. Za ljubavi koje su nas ostavile gladnima.
Ali evo šta ti mogu reći kao neko ko je preživeo par svojih paklova:
Nećeš prestati da misliš odjednom.
Ali ćeš početi da vraćaš sebe po delovima.
Počeće od toga što se setiš da si ti taj ili ta koja misli.
Da tvoje misli nisu činjenice.
Da tvoje telo zna da je kraj, čak i kad tvoja duša još vapi za reprizom.
Da varnica koja te pojede iznutra možda nikada i nije bila ljubav….nego glad, žudnja, pokušaj da popuniš ono što je neko drugi ostavio prazno.
I jednog dana… pomislićeš na njega ili nju… i ništa se neće pomeriti u tebi.
I znaćeš da si izašao iz toga….
Da je krug zatvoren.
Da si živa.
Da Dante može da ide kući.
AKO TELO NE RAZLIKUJE LJUBAV OD TRAUME
(ili zašto se ono što nas najviše vuče često ne oseća kao sigurnost)
Mnogo pre nego što shvatiš da ti neko prija, tvoje telo već zna.
Zna po dahu. Po tonu glasa. Po prisutnosti. Mirisu…
Ali zna i kada nešto u tom odnosu nije ljubav….nego poznata nelagoda.
Problem je što nelagoda može da se oseća kao dom…ako si u njoj odrastao/la.
To je klizav teren:
Telo prepoznaje poznato, ne nužno zdravo.
Zato ono što boli zna da bude magnetski privlačno.
Zato si miran/na kraj nekoga ko te ignoriše, ali si uznemiren/a kraj nekoga ko te vidi.
Zato te smirena prisutnost zbunjuje više nego drama.
Jer telo traži ono što je naviklo da zove ljubavlju… makar to bio nemir.
U somatskoj psihoterapiji učimo da razlikujemo dve vrste uzbuđenja:
- uzbuđenje koje dolazi iz aktivacije traume – praćeno je naglim uzletom energije, lupanjem srca, konfuzijom, telesnim uznemirenjem, često i seksualizacijom pre bliskosti;
- uzbuđenje koje dolazi iz kontakta – mekano je, utemeljeno, polako se gradi, ne forsira ništa… i često zna da deluje dosadno ako si naviknut/a na to da ljubav znači trčati za tuđom pažnjom.
Trauma te gura u odnos da nešto popraviš.
Ljubav te poziva da budeš.
Telo zna razliku:
- Ljubav te ne steže u grudima.
- Ne gubiš apetit.
- Ne trzaš se na svaki ton poruke.
- Ne moraš da dešifruješ značenje tišine.
- Ljubav ne traži da se umanjiš da bi opstao/la.
Ali ako ti je to prvi put da te neko vidi bez uslovljavanja…
Telo možda neće odmah znati da je bezbedno.
Možda će odbijati, zbunjivati se, želeti da pobegne.
Ne zato što ljubavi nema… nego zato što je nervni sistem još uvek podešen na alarm, a ne na bliskost.
U tom trenutku ne trebaš više analize…trebaš svedoka.
Nekoga da sedi s tobom dok se tvoje telo navikava da nije svaki dodir početak kraha.
Da ti bezbednost ne znači nužno da ćeš biti ostavljen/a.
Da možeš da budeš voljen/a i kada si smiren/a.
I da ono najjače „vučenje“ nije uvek znak ljubavi….ponekad je to rana koja još krvari.
Zato u telesnoj terapiji radimo polako….
Ne treniramo telo da prestane da oseća, nego da nauči da razlikuje.
Da primi kontakt bez da ga odmah prevede kao opasnost.
Da zna da mir nije uvod u nestanak.
Da ljubav ne mora da boli da bi bila stvarna.
A možda… možda su se samo duše prepoznale.
U prolazu. U telu koje nije ostalo. U pogledu koji je potresao sistem.
Možda nije bilo za živeti zajedno, ali jeste za sećati se, osećati se živim…
Možda je to bio susret iz one kategorije:
“Ne znam šta si mi, ali si bio/bila nešto.”
I ne moraš ništa više da radiš s tim.
Ili, ako si baš sklon/a romantici i veruješ u nešto više…
Možda ste u prošlom životu živeli na istoj planeti.
I sad su se vaši nervni sistemi sreli pre nego što su se vaši planovi uskladili. Karmička veza iz prošlosti? Neka lekcija?
A možda te samo univerzum troluje.
I sve je to ok.
I ti si ok.
Ajde sad dubok udah.
I nazad sebi.
Ovde si. U telu. U ovom životu. Sa svim tim ludim dušama koje te još čekaju.
Neke za lečenje.
Neke za smeh.
A možda… neka i za ostajanje.
