Ne znate reći NE kada nešto ne želite?
Utabani putevi su dobri i čine da se osećamo sigurno. Mislimo da znamo gde nas vode. Manje je neizvesnosti, nema mnogo straha od očekivanja. Čine da se osećamo sigurno, verujemo da kontrolišemo situaciju. Ponavljajući procese, strategije, taktike koje znamo, osećamo se sigurno, jer manje-više znamo šta možemo očekivati od budućnosti.
U svakodnevnom životu javljaju se mnoge situacije koje zahtevaju da budete spontano asertivni. Neko puši odmah pored Vas, što Vam smeta. Neko pušta muziku suviše glasno dok Vi pokušavate da zaspite. Neko se ubacuje ispred Vas u redu u Maxiju.
Važan aspekt asertivnosti jeste sposobnost da kažete NE na zahteve koje ne želite da ispunite. Reći “ne” znači da postavljate granice kada drugi ljudi zahtevaju Vaše vreme i energiju a ti zahtevi su u suprotnosti sa Vašim potrebama i željama. To znači i da možete da kažete NE a da se pri tome ne osećate krivim, sebičnim, da Vas ne muči griža savesti što niste nekome izašli u susret.
Nekada kada se radi o nekome sa kim ne želite da razvijete nikakav odnos, biće dovoljno da jednostavno kažete NE hvala ili nisam zainteresovan(a), nepokolebljivo i učtivo.
Ukoliko druga osoba insistira ili koristi naš odnos da bi dobila ono što želi zbog našeg unutrašnjeg osećaja, krivice, griže savesti dešava se da popustimo i opet radimo nešto što ne želimo ali se onda osetimo loše što se nismo zauzeli za sebe i često kada smo sami sa sobom dešava se da vrtimo ponovo istu situaciju u glavi iznova i iznova izgovarajući šta bismo ustvari hteli reći toj osobi a nismo mogli.
Briga o sebi je temelj na kome počivaju svi ostali putevi sticanja samopoštovanja odnosno određivanja gde su Vam granice. Bez osnovne volje i sposobnosti da brinete o sebi, volite sebe i pomažete sebi teško da ćete steći trajan doživljaj sopstvene vrednosti.
Možda ste imali sreću da Vas roditelji prihvate, pruže pomoć i ljubav, što može da stvori čvrstu osnovu za samopoštovanje u odraslom dobu. Danas ne nosite duboko usađeno osećanje nesigurnosti i Vaš put ka sticanju samopoštovanja će verovatno biti jednostavniji uključujući i određene promene u stavovima, navikama i uverenjima. Međutim za neke od nas koji celog života nosimo doživljaj nesigurnosti put ka sticanju doživljaja sopstvene vrednosti podrazumeva i razvijanje sposobnosti pružanja sebi onoga što roditelji nisu mogli da nam pruže. Nedostatke iz prošlosti je moguće prevazići jedino ako postanete dobar roditelj sami sebi, odnosno razumete zašto je došlo do toga da se osećate tako, kako to utiče na Vaš život i odluke koje donosite u životu.
Postoje razni razlozi zbog kojeg nam je danas teško postaviti granice u prijateljstvu, partnerskim vezama i na poslu
Preterano kritični roditelji
Odrastanjem uz roditelje koji su stalno bili kritični ili postavljali nedostižno visoke kriterijume ponašanja mogli ste da steknete osećanje krivice jer šta god da ste uradili nikad niste bili dovoljno dobri. Kao odrasla osoba koja je odrasla u takvom okruženju težimo ka savršenstvu kako bismo prevazišli prisutan doživljaj manje vrednosti. Možete razviti i sklonost prema velikoj samokritičnosti.
Nikada Vam ništa nije dovoljno dobro…još samo da naučim ovu lekciju za ispit, samo još ovo za ovaj projekat, ovaj rad nisam dobro napisao(la) iako ga pišem svaki dan već već 8 sati, ali uvek može bolje i moram još da se potrudim , nisam dovoljno dobro očistila kuću, nisam danas odradio šta sam sve trebao(la) i zacrtao pa ću ostati prekovremeno da prekontrolišem još jednom i vidim treba li još šta.
Gubitak nama bitne osobe ili autoriteta u detinjstvu
Ukoliko smo bili razdvojeni od roditelja zbog smrti ili razvoda i samim tim smo se osećali napušteno mogli smo da odrastemo sa osećajem praznine i nesigurnosti koje je kasnije moglo biti potrekpljeno gubitkom značajnih osoba u odraslom dobu.
Kao odrasle osobe dešava se da nesvesno težimo da prevaziđemo stara osećanja napuštenosti koja vučemo iz detinjstva kroz preteranu zavisnost od određene osobe ili zavisnost od hrane, posla ili bilo čega što može da ublaži bol koji osećamo.
Zlostavljanje od strane roditelja
Fizičko, emocionalno, verbalno ili seksulano zlostavljanje se na žalost ne dešavaju samo na filmu. Bilo koji vid zlostavljanja su ekstremni oblici deprivacije. To Vas može ostaviti sa složenim osećanjima koje ne možete tačno sami da definišete, uključujući osećanje neadekvatnosti, nesigurnosti, nepoverljivosti, krivice ili besa. Često se razvija problem ostvarivanja bliskosti sa osobama istog ili suprotnog pola u zavisnosti od seksualne orijentacije, nemogućnost da osetimo “ljubav“ pa čak i da nismo u mogućnosti da “osetimo emocije„.
Ako smo odrasli sa roditeljima koji su alkoholičari ili su konzumirali nedozvoljena sredstava
Poslednjih godina dosta je pisano o uticaju roditelja alkoholičara na decu. Hronično konzumiranje alkohola ili zloupoterba droge stvara haotičnu, nepouzdanu atmosferu u porodici, takvu u kojoj je za dete teško da stekne polazni doživljaj sigurnosti i poverenja. Iz negiranja problema, bilo jednog ili oba roditelja dete uči da negira sopstvena osećanja i bol koji je povezan sa porodičnom situacijom. To dovodi do niskog sampoštovanja ili nedeovoljnog doživljaja ličnog identiteta kao i ubeđivanje sebe da se to ustvari nije dogodilo, ili da nije bilo tako strašno.
Zanemarivanje od strane rodtelja
Zbog toga što su preokupirani sami sobom, svojim poslom ili drugim brigama, dešava se da roditelji koliko god se trudili ne uspevaju da pruže deci dvoljno pažnje i brige. Ukoliko smo kao deca prepušteni sami sebi često odrastamo sa osećanjem nesigurnosti, bezvrednosti, usamljenosti. Kao odrasli to se manifestuje kroz tendenciju da se zanemare spostvene potrebe.
Odbacivanje od strane roditelja
Čak i bez fizičkog, seksualnog ili verbalnog zlostvljanja, roditelji mogu deci ugraditi osećanje da su nedovoljno željena. Taj stav dovodi do toga da kao deca a kasnije kao odrasli sumnjamo u samo pravo da postojimo.
Kada nam nisu zadovoljene osnovne relacione potrebe od strane roditelja, to dovodi do samoodbacivanja ili samosabotiranja. U takvim situacijama najteže je naučiti voleti sebe i brinuti se o sebi i prevazići sve ono što nam roditelji nisu pružili.
Prezaštićenost od strane roditelja
Dete koje je prezaštićeno možda nikada nije naučilo da preuzme rizik i nezavisnost i da stekne poverenje prema svetu izvan najbliže porodice. Npr. Deca odlaze u grad da studiraju a nikada do sada nisu platili račun za struju, sami išli u kupovinu, bili odgovorni za svoj veš, šta će pojesti, skuvati.
Uključiti veš mašinu, mašinu za sušenje. Deca koja nisu naučila da raspolažu novcem. Deca koja kada upadnu u problem roditelji su uvek tu da reše, da ga zaštite iz najbolje namere, jer “ima vremena mučiće ga život”. Ako tako odrastamo i uvek imamo nekoga ko će sve da uradi za nas, pospremi za nama, umesto nas određuje naše prioritete i sredi sve probleme koje napravimo, skloni smo očekivanju da će sve doći samo na tacni i nema potrebe da preuzimamo odgovornost za sopstveni život.
Sve dok ne naučimo da preuzmemo odgovornost za sebe i svoje postupke možemo se osećati prevareno i nesigurno jer nam život ne pruža ono što smo naučili da dobijamo u detinjstvu a to je da smo ” bogomdani” misleći da svi ostali Van naše najuže porodice treba sve da rade da nama ugode i da nama bude dobro. Pa se čak dešava da često nesvesno igraju ulogu “žrtve” u poznatom Karpmanovom trouglu.
Da li Vam se čini da pripadate nekoj od navedenih životnih situacija? Jednoj ili više?
Naša sećanja iz detinjstva često su maglovita i nejasna, naročito kada ne možemo ili ne želimo da se prisetimo šta se zapravo događalo. Cilj prerađivanja odnosno rada bilo koje teme na terapiji nije da bismo okrivili naše roditelje. Naši roditelji su verovatno učinili najbolje što su mogli s obzirom na njihove mogućnosti, koje su možda bile ograničene i obojene iskustvima onim što su oni doživeli u svom detinjstvu. Svrha prisećanja sopstvene prošlosti na psihoterapiji i onoga što su nam roditelj pružili i šta je to značilo za nas jeste da se oslobodimo onoga što nas opterećuje, boji nam sadašnjost i uči nas da izgradimo sopstvenu sadašnjost zasnovanu na našim ličnim željama i potrebama.
Stari obrasci zasnovani na strahu, krivci ili besu mogu da remete naš sadašnji život i odnose sa drugima sve dok ih ne prepoznamo i ne oslobodimo ih se.
Kada prepoznamo i oprostimo našim roditeljima ukoliko nam je to terapijski cilj za ono što nisu mogli da nam daju, moćićemo zaista da započnemo učenje kako da brinemo o sebi kroz:
- Prepoznavanje i zadovoljavanje sopstvenih osnovnih potreba
- Otkrivanje i razvijanje odnosa sa Detetom u sebi
- Jačanjem Ego stanja Odraslog
- Stvaranjem novih iskustvenih obrazaca
- Dobijanjem korektivnog iskustva na terapiji
Više o našim osnovnim relacionim potrebama možete pročitati ovde.
