Večeras mi je na rukama umro nepoznat čovek zvani Ljuba

Dok sam kolima išla ka kući sa suprugom, na raskrsnici  bez semafora, se nalazio stariji čovek sa štakom koji je stajao na sred puta, krećući se laganim korakom sa ponekim zastajanjem da se odmori…

Kola koja su se nalazila ispred nas u koloni su svirnula na ono što sam pomislila da je signalizacija nekom zaspalom vozaču da krene. Tek kada smo došli do raskrsnice, shvatili smo zašto kola sviraju.

Ono što me je prvo zaprepastilo jeste da niko nije izašao da čoveku sa štakom pomogne da pređe ulicu. Zaustavili smo kola i suprug je izašao iz kola da mu pomogne dok je kolona iza nas nastavila da svira do iznemoglosti. Kako mu je pomogao da pređe ulicu, stali smo preko puta mesta gde smo ga ostavili, ispred radnje. U tom trenutku vidimo istog čoveka preko puta kako je pao na trotoar i ne pomera se.

Ljudi prolaze, gledaju ga i niko ne prilazi…Pet sekundi, deset, petnaest, ljudi i dalje prolaze i gledaju…

Efekat posmatrača

Pretrčavamo preko puta, zatičemo krv, čoveka razbijene glave kako gubi svest…Kako smo mi pritrčali, tako se napravio i krug ljudi oko nas da gledaju, pomognu, zovu hitnu.. Ono što mi je prolazilo kroz glavu, jeste šta se dešava sa ljudima koji su samo prolazili i gledali čoveka sa štakom kako leži na trotoaru zaobilazeći ga… Svesna sam iz psihologije šta je Bystander effect ali nisam mislila da ću ga videti iz prve ruke u ovako po meni ozbiljnoj situaciji. Efekat posmatrača ili apatija posmatrača, je socijalno-psihološka teorija koja kaže da je manje verovatno da će pojedinci ponuditi pomoć kada ima više ljudi u prolazu,  jer uvek mislimo da će neko drugi prići da pomogne. Da li je zaista potrebno da neko priđe da bi ostali prišli…Očigledno da jeste. I eto je lekcija iz psihologije kao iz školskog udžbenika u praksi.

Čika Ljuba

Od ljudi koji su prišli smo saznali da se čovek zove Ljuba da ima osamdeset i koju godinu i da živi par zgrada niže. Ljuba je ležao na pločniku i čvrsto držao torbu sa par staklenih flaši piva i smokijem. Hitnu nismo mogli dobiti na telefon sigurno jedno petnaestak minuta. Nakon što sam je dobila i objasnila situaciju, o neljubaznosti operaterke i dovođenje u pitanje mog zdravog razuma da li je čovek zaista razbio glavu i da li gubi svest, ne želim ni da pričam. Epilog je da je hitna stigla tek nakon nešto više od pola sata. Na žalost, svesna sam da dolaze iz različitih delova grada i da je nekada teško probiti se, ali tih pola sata se nikada nisu činili dužim. U međuvremenu je neko pozvao njegovu suprugu i sina koji se tek vratio sa posla.

Dok smo Ljubu polivali vodom, naišla je gospođa koja je prišla i rekla nešto u stilu, ma on je gotov, umire, ne možete mu pomoći. Prirodna rekacija većini od nas u tom trenutku je bila da joj kažemo da nije u redu da tako nešto govori, jer tu mu je i supruga i sin. Na šta je ona rekla da je i njen otac umro pre mesec dana i da je ona lekar, i da tu nema više pomoći, da se pomirimo sa tim, otišao je kao i njen otac i idemo dalje. Ono što se dešava jeste da ona zaista iz najbolje namere poručuje, da se pomirimo sa tim što se desilo. 

Ono što ustvari komunicira jeste i ono što većina nas ima na ovim prostorima a to je takozvani drajver budi jak, koji nam je svojevrstan mehanizam preživljavanja, gde “zakopamo svoje emocije”, gurnemo ih u neku fioku i kažemo sebi idemo dalje, šta je bilo – bilo je.

Šta znači pomiriti se sa tim da nekoga nema?

Da li to znači da ne treba da tugujemo? Šta je toliko strašno u tugovanju pa bežimo od njega?

Ne zastanemo, ne tugujemo, ne procesuiramo. Kada nam umre pas, detetu kažemo : “Ne plači, kupiće ti mama i tata drugog psa“.

A ustvari komuniciramo detetu, da ćemo jedan život zameniti za drugi.

Deci govorimo ne plači, budi jak, slabići plaču, devojčicama govorimo ne plači, nisi lepa. Dečaci odrastaju u muškarce koji misle da ih tugovanje čini slabima i ne umeju da pokažu svoje emocije. Ne umeju da osete tugu a samim tim ne mogu da iskuse ni pravu sreću. Devojčice ne plaču jer smatraju da ih to čini ružnima, odnosno da ako plaču neće biti prihvaćene jer je to društveno neprihvaltjivo.

Gospođa je možda delovala hladno i sterilno dok je izgovarala da komšiji Ljubi nema pomoći, ali je ustvari komunicirala način na koji ona doživljava nečiji odlazak i kako se ona nosi za gubitkom. Ono što većina ljudi ne zna jeste da tugovanje ne traje doveka. Svakom tugovanju dođe kraj. Ukoliko ne dozvolimo sebi da odtugujemo i procesuiramo tugu, to može da dovede do kompikovanog tugovanja ili produženog tugovanja pa čak i depresije kasnije. Često ljudi kažu, sve je kod mene ok, ali iz nekog razloga ne mogu da budem srećna, ili ne znam ni kako sreća izgleda.

Kada je zatekla Ljubu kako leži na pločniku, Ljubina supruga se ljutila što je otišao do radnje, jer mu je više puta rekla da ne ide, da će mu neko doneti šta mu treba iz radnje. Ljutnja je prirodna reakcija kada smo tužni ili uplašeni.  Ljuti smo često i na tog nekoga i na situaciju i na sebe jer uvek mislimo da smo nešto mogli drugačije da uradimo ili da nas je taj neko poslušao sada ne bismo bili tu gde jesmo. U takvim situacijama često mislimo da smo kontrolisali situaciju bilo bi drugačije.Često zaboravljajući da ne možemo da kontrolišemo ono što je izvan naše moći.A to je da svako ima pravo da donosi odluke sam za sebe, pa samim tim i da ode do radnje ako to želi.

Bori se, beži ili se zamrzni

Kada se uplašimo naš nervni sistem reaguje na jedan od tri načina fight, flight or freeze, odnosno bori se, beži ili se zamrzni. Dolazi do lučenja hormona stresa kortizola, adrenalina, brzo nam lupa srce, znojimo se, javlja nam se crvenilo u licu… Aktivira se naš takozvani reptilski mozak. Nalazimo se u fazi preživljavanja.  Reptilski deo mozga je zadužen za trenutnu reakciju bez velike moći rasuđivanja.Dok se čika Ljubina gospođa ljutila na čika Ljubu, on je ležao i dalje na pločniku nagnut na mog supruga i njegovog sina.. svi smo odbrojavali kada će doći kola hitne pomoći..Čika Ljuba je poslednjih pet minuta pre nego što su stigli imao izuzetno slab aritmičan puls.Kada su kola hitne pomoći stigla pitali su koliko čekamo, rekli smo pola sata, konstatovala su da je čovek umro i da nema smisla započinjati reanimaciju, to je gotova stvar ako ih čekamo već pola sata.

U ovakvom trenutku je vrlo važno iskomunicirati realnu situaciju i čuti šta sagovornik govori i percipira, jer je ekipa hitne pomoći razumela da je čika Ljuba već pola sata bez pulsa. Jako je teško komunicirati kada nam je reptilski mozak uključen. Na šta smo rekli da je poslednjih pet minuta imao slab puls, da ako ga je izgubio, izgubio ga je pre koji sekund.

Ono što nas je šokiralo jeste protokol gde se bez imalo trunke empatije iz našeg ugla u toj situaciji, takve stvari saopštavaju, ne razmišljajući da će možda među prisutnima biti i neko ko je emotivno vezan za čika Ljubu.

Kada su čuli da je imao puls do malo pre, ekipa hitne je započela reanimaciju. Reanimacija je trajala dosta dugo, i dali su sve od sebe ali čika Ljubino srce nije uspelo da se povrati.

Proglasili su da čika Ljuba više nije među nama

Ono što se javilo kod mog supruga je osećanje krivice : „Možda da sam ga odmah pitao gde živi, odveo kući kada sam mu pomogao da pređe ulicu, možda mu se ovo ne bi ni dogodilo… „ A kako sam ja to sve isprocesuirala? Moj drajver budi jak je stupio na scenu, nije mi ništa, sve ćemo da rešimo, ja ću da pomognem, ja ću da zovem hitnu, ja ću to da rešim.

Nisam imala vremena da se bavim svojim emocijama. Emocije su se javile posle, kada je adrenalin popustio. Kada sam uplašena ja sam u fight modu. Pobila bih se sa pola grada. Čini mi se da i čika Ljubin sin ima drajver budi jak. Bio je vrlo pribran dok je pomagao svome ocu. Verujem da ga je tek kasnije stiglo. Kao i čika ljubinu gospođu.

Kada kažem stiglo mislim na tugu. 

I terapeuti imaju terapeute

Ja znam koliko je meni nekada teško da tugujem. Ono što znam je da je to sigurno tema o kojoj ću da pričam sa svojim terapeutom ove nedelje. Jer pogodite šta? I terapeuti imaju terapeute. Moram da razmislim o tome kako se osećam jer mi je čika Ljuba, komšija koga ne poznajem večeras umro na rukama. I iz nekog razloga mi je u glavi to pivo i smoki uz koji je hteo da uživa večeras ali nije više među nama. Danas je petak, dan za odmor.  A neko noćas tuguje i priprema sahranu. 

A vi? Kako Vi tugujete?

P.S. Zanemarite ako vidite gramatičke greške, večeras su mi bitnije druge stvari.