Kada razumem, ali još ne mogu.
Telesna psihoterapija povezuje razgovor, telesno iskustvo i terapijski odnos. Pomaže nam da jasnije prepoznamo emocije, potrebe i granice, ali i ono što se u nama dogodi pre nego što stignemo da izaberemo kako ćemo reagovati.
Koliko puta smo pročitali knjigu o granicama, razumeli svaki pasus, podvukli pola stranice, klimnuli glavom i pomislili: „Da, to je to, od sada ću drugačije“, a onda se našli u istoj situaciji i opet rekli „može“, iako smo želeli da kažemo „ne“?
Možemo mnogo da razumemo, a da nam u samom odnosu i dalje bude teško da postupimo drugačije. Upravo tom razlikom između našeg „razumem“ i našeg „mogu“ bavimo se u telesnoj psihoterapiji.
Šta je telesna psihoterapija?
Telesna psihoterapija pomaže da naši otuđeni, „odsečeni“ ili dugo potisnuti delovi iskustva postepeno postanu dostupniji svesti i prihvaćeniji delovi nas samih. Zato se ovaj pristup naziva i telesno orijentisana psihoterapija, a na engleskom body psychotherapy.
- Nekada su to emocije koje nisu smele da se osete.
- Nekada potrebe koje nisu imale pravo da postoje.
- Nekada granice čije je postavljanje ugrožavalo odnos.
- Nekada telesne reakcije koje smo naučili da zanemarimo kako bismo nastavili da funkcionišemo.
U radu ne pokušavamo da ubrzamo taj proces, nego ga pratimo pažljivo, u skladu sa kapacitetom osobe. Uključujemo razgovor, dah, senzacije, pokret, oslonac, granice i način na koji doživljavamo kontakt sa drugim.
Važan deo telesne psihoterapije jeste povratak u „sada i ovde“. Kada smo preplavljeni, anksiozni ili dugo pod stresom, naše reakcije mogu biti povezane i sa ranijim iskustvima. Možemo znati da danas nismo u opasnosti, a da nas promena tona, nezadovoljstvo ili nečiji pogled ipak naglo uznemire.
Pojavi se potreba da se povučemo, udovoljimo ili što pre „popravimo“ odnos. Zajedno istražujemo šta pokreće ove reakcije, kako ih doživljavamo i šta nam pomaže da jasnije razlikujemo sadašnju situaciju od ranijih iskustava.
Želite da probate ovakav način rada? Javite nam se.
Pozive primamo svakog dana od 11 do 18 časova.
Zašto razumevanje ponekad nije dovoljno?
Koliko puta smo racionalno znali da imamo pravo da odbijemo, kažemo šta nam smeta, prestanemo da objašnjavamo ili da ne nosimo tuđu odgovornost, ali nam je u trenutku odnosa to bilo gotovo nemoguće?
I odjednom naša lepa, uredna, pročitana teorija nije bila dovoljna da nam pomogne da izgovorimo ono što želimo.
Između „razumem“ i „mogu“
Možemo znati da imamo pravo da kažemo „ne“, a ipak se uplašiti da ćemo time ugroziti odnos. Možemo razumeti zašto smo ljuti, a već u sledećem trenutku osetiti krivicu, povući se ili pokušati da udovoljimo drugoj osobi. Možemo znati da nismo odgovorni za tuđa osećanja, a ipak se zateći kako smirujemo, popravljamo, objašnjavamo i spasavamo… često i pre nego što primetimo šta se u nama dogodilo.
Knjige, razgovori i uvidi mogu mnogo da nam pomognu. Ali od toga da nešto razumemo do toga da u stvarnom odnosu možemo da postupimo drugačije ponekad ima još dosta koraka. Potrebno nam je i iskustvo u kome možemo da prepoznamo svoju reakciju, damo sebi malo vremena i pokušamo drugačije, uz podršku. Da, recimo, izgovorimo „ne“ i osetimo strah, a da zbog njega ne moramo odmah da povučemo ono što smo rekli.
Telesna psihoterapija nam pomaže da primetimo šta se u nama događa u odnosu s drugima i da postepeno ono što razumemo o sebi pretočimo u drugačiji način reagovanja.
Razumete šta biste želeli da promenite, ali vam je teško da postupite drugačije? Javite nam se. U prvom razgovoru zajedno ćemo videti šta vam je potrebno i kakva podrška bi vam odgovarala.
Pišite nam Pozovite nasTelesna psihoterapija, granice i odnos
Telesna psihoterapija ne bavi se samo našim unutrašnjim doživljajem. Bavimo se i time kako se povezujemo sa drugima: šta nam se dogodi kada tražimo nešto, kada se ne slažemo, kada neko pokaže nezadovoljstvo ili kada nam je važna bliskost.
Granica kao tačka kontakta
Granica je mesto gde završavamo mi, a počinje druga osoba. Ona nije zid, već tačka kontakta: tu se susrećemo kao dve odvojene osobe, sa svojim osećanjima, potrebama i željama. Kada jasnije osećamo svoje „mogu“ i „ne mogu“, svoje „hoću“ i „neću“, imamo više prostora da biramo kako ulazimo u odnos, koliko se približavamo i kada nam je potreban predah. Granica nam omogućava da budemo u kontaktu s drugim, a da pritom ostanemo u kontaktu sa sobom.
Telesna psihoterapija nam pomaže i da svoje granice prepoznajemo kroz ono što osećamo u telu, a ne samo kroz razmišljanje o tome gde bi trebalo da budu. Prateći telesne senzacije u stvarnom kontaktu s drugom osobom, postepeno otkrivamo šta nam prija, koliko nam nečega odgovara i kada nam je potrebno više prostora ili drugačiji tempo.
Način na koji smo naučili da budemo u odnosima pojavljuje se i u terapiji. Ako smo ranije doživljavali da neslaganje vodi u svađu, da se naše potrebe umanjuju ili da moramo da ugađamo kako bismo sačuvali bliskost, možemo i pred terapeutom prećutati da nam nešto ne prija. Možemo pristati na predlog, iako želimo da ga odbijemo, ili pokušavati da budemo „dobar klijent“, umesto da pokažemo šta nam je zaista potrebno.
Zato je važno i ono što se dešava između klijenta i terapeuta. Jedno je razumeti da imamo pravo na granicu, a drugo je doživeti da odnos može da opstane kada je izrazimo. U terapijskom odnosu imamo priliku da postepeno isprobamo kako je:
- Odbiti predlog i doživeti da je naše odbijanje uvaženo.
- Zatražiti pauzu i ne morati da je opravdavamo.
- Ne znati šta osećamo i ne biti požurivani.
- Primetiti da nam nešto ne prija, reći to i zajedno istražiti šta se dogodilo.
Ovakva iskustva mogu nam pomoći da postepeno osetimo da bliskost ne zahteva da stalno odustajemo od sebe. Važno je i kako prolazimo kroz nesporazume: možemo li da kažemo da smo povređeni, da budemo saslušani i da zajedno pokušamo da obnovimo kontakt.
Nova iskustva zato ne nastaju samo kroz vežbe, već i kroz odnos u kome postoji prostor za izbor, neslaganje i popravljanje nesporazuma. Više o značaju tog odnosa možete pročitati na stranici o relacionoj transakcionoj analizi.
Sa kojim temama možemo raditi u telesnoj terapiji?
U telesnoj terapiji možemo raditi sa svim temama koje donosimo u psihoterapiju. Razlika je u načinu na koji im pristupamo. Pored razgovora, obraćamo pažnju na to kako svoje iskustvo doživljavamo u telu: šta primećujemo dok govorimo, kada zadržavamo dah, gde se javlja napetost, kada poželimo da se povučemo ili približimo i šta nam je u tom trenutku potrebno.
Nekada mnogo znamo o svom problemu i možemo detaljno da ispričamo kako je nastao, ali se u situacijama koje nas uznemire i dalje javljaju iste reakcije. Zato u telesnoj terapiji, uz razumevanje onoga što nam se dogodilo, istražujemo i ono što se događa sada. Možemo zastati, primetiti reakciju i, uz podršku terapeuta, postepeno isprobavati drugačiji odgovor.
Ponekad se vraćamo istoj priči jer pokušavamo da budemo saslušani, da razumemo šta nam se dogodilo ili da iskustvo koje je ostalo nerazrešeno dobije neki završetak. Možemo se nadati da će, ako ga ispričamo još jednom ili još nekome, konačno nešto doći na svoje mesto. Razgovor može biti važan deo tog procesa, ali nekada nam je potrebno i novo iskustvo: da izrazimo ono što smo ranije zadržavali, osetimo podršku koja je izostala ili prepoznamo da sada imamo mogućnost izbora. Više o tome možete pročitati u tekstu zašto imamo potrebu da istu priču ispričamo više puta.
Teme kojima se posebno bavimo uključuju:
- Somatoformne teškoće i odnos prema telesnim simptomima Kako doživljavamo simptome, kako oni utiču na naš život i kako se prepliću sa emocijama, stresom i odnosima.
- Anksioznost i panične reakcije Telesni nemir, strah, stalnu pripravnost i teškoće da se umirimo.
- Posledice traumatskih iskustava Preplavljenost, povlačenje, osećaj odvojenosti od sebe i teškoće da doživimo sigurnost.
- Hroničnu napetost Stezanje, zadržavanje daha i osećaj da smo stalno „na oprezu“.
- Emocionalnu preplavljenost ili teškoće da osetimo emocije Kada nam je svega previše ili teško prepoznajemo šta se u nama događa.
- Iscrpljenost i burnout Teškoće da prepoznamo svoje kapacitete, usporimo i dozvolimo sebi odmor.
- Granice i izražavanje potreba Prepoznavanje šta nam prija, šta nam je previše i kako to saopštavamo.
- Stid, samokritiku i odnos prema sebi i svom telu
- Obrasce u bliskim odnosima Ugađanje, povlačenje, strah od odbacivanja i teškoće sa bliskošću, neslaganjem ili odvajanjem.
Izbor načina rada zavisi od potreba osobe, zajedničke procene i kompetencija terapeuta.
Mnogi od nas ne dolaze sa jasnim nazivom za ono što doživljavamo. Nekada kažemo:
I to je dovoljno da počnemo da istražujemo.
Prepoznajete se u nekoj od ovih tema?
Pozive primamo svakog dana od 11 do 18 časova.
Možda vam je poznata knedla u grlu kada treba nešto da izgovorite, napetost u vilici ili ramenima, glavobolja koja se pojača posle konflikta ili stomak koji reaguje kada ste pod pritiskom. Ove tegobe uzimamo ozbiljno. Ne zaključujemo unapred da su nastale zbog potisnutih emocija i ne pripisujemo svakom simptomu unapred određeno značenje.
Gastrointestinalne tegobe, iritabilna creva i SIBO
Psihoterapijski rad može biti podrška i osobama koje imaju gastrointestinalne tegobe, uključujući iritabilna creva ili SIBO. Tada radimo sa stresom, doživljajem tegoba i njihovim uticajem na svakodnevni život, uz odgovarajuće medicinsko praćenje. SIBO je medicinsko stanje; telesna terapija nije zamena za njegovu dijagnostiku i lečenje. [4]
Kome je namenjena telesna psihoterapija?
Ne moramo unapred znati kako se naš problem zove niti imati iskustva sa radom kroz telo. Ovaj pristup može nam odgovarati ako:
- Mnogo razumemo, ali teško menjamo svoje reakcije. Znamo šta bismo želeli drugačije, ali se u važnim trenucima ponovo povučemo, prećutimo ili pristanemo.
- Lakše prepoznajemo tuđe potrebe nego svoje. Tek posle susreta shvatimo da nam nešto nije prijalo ili da smo prešli preko sebe.
- Teško pronalazimo reči za ono što doživljavamo. Primećujemo stezanje, nemir ili prazninu, ali ne znamo kako da ih opišemo.
- O svojim iskustvima možemo da pričamo, ali ih teško osećamo. Znamo šta se dogodilo, a ipak nam je teško da prepoznamo kako nas je to pogodilo i šta nam je potrebno.
- Želimo da uz razgovor istražujemo i kroz neposredno iskustvo. Da primetimo svoje reakcije dok se događaju i, svojim tempom, isprobamo drugačiji način da budemo sa sobom i drugima.
Ne moramo da se prepoznamo u svemu navedenom. Dovoljno je da nam nešto zvuči poznato, a kroz razgovor sa terapeutom možemo istražiti da li nam ovaj način rada odgovara.
Kako izgleda seansa telesne psihoterapije?
U telesnoj psihoterapiji razgovaramo, ali pažnju usmeravamo i na dah, pokret, položaj tela, mišićnu napetost, impulse, senzacije i reakcije koje se javljaju u kontaktu sa terapeutom. Nekada razgovaramo sedeći, nekada stojimo ili se pomeramo. Nekada pratimo šta se u nama događa dok izgovaramo određenu rečenicu, zauzimamo prostor ili pokušavamo da osetimo gde je naše „da“, a gde naše „ne“.
Bosi, uz osećaj oslonca
U našem prostoru često radimo bosi ili u čarapama. Ako nam to prija i u skladu je sa našim mogućnostima, možemo usmeriti pažnju na stopala, njihov kontakt sa podlogom i osećaj oslonca. Zajedno sa terapeutom pronalazimo položaj, pokret i način rada koji odgovaraju našim potrebama.
Ne radimo ništa naglo, forsirano ili „na guranje“. Imamo prostora da zastanemo, kažemo da nam nešto ne prija ili zatražimo drugačiji tempo. Pratimo da li nam se dah skraćuje, stomak steže ili vilica postaje napeta. Istražujemo da li osećamo potrebu da se udaljimo, približimo, zaštitimo, nešto odgurnemo, oslonimo se ili odmorimo.
Na primer, možemo primetiti da nam se grlo zatvori kada treba da tražimo povišicu. Ili da se nasmejemo i kažemo „super je“ kada nas frizer ošiša onako kako nismo tražili, a zatim se više nikada ne pojavimo. Važno nam je šta se dogodilo baš u trenutku kada smo želeli da kažemo: „Ovo mi se ne sviđa.“
Usmeravanje pažnje na telo nije uvek umirujuće. Ako nas određena senzacija ili vežba uznemiri, menjamo pristup: možemo se osvrnuti po prostoriji, razgovarati, pomeriti se ili napraviti pauzu. Ne postoji jedan položaj, dah ili način rada koji odgovara svima.
Telo ne mora ništa da „izvede“ da bi terapijski proces bio dubok.
Telesna psihoterapija i neurodivergentnost
Ako smo neurodivergentni, na primer ako imamo ADHD ili smo autistični, važno je da u terapiji uvažimo kako doživljavamo stimulaciju, održavamo pažnju i prepoznajemo signale iz tela. Ne polazimo od pretpostavke da nam svima tišina, mirovanje ili usmeravanje pažnje na telo podjednako prijaju.
Nekada telesne senzacije primećujemo veoma intenzivno, a nekada nam je teško da razaznamo da li smo napeti, umorni, gladni ili preplavljeni. Možda osećamo da nam je „previše“, ali još ne znamo čega. U radu možemo postepeno istraživati te razlike, bez pritiska da odmah prepoznamo i imenujemo sve što osećamo.
Ne moramo da mirujemo da bismo bili prisutni
Možda lakše pratimo razgovor kada se pomeramo, menjamo položaj ili držimo nešto u rukama. Možda nam više odgovaraju manje svetla, kraća pitanja, jasniji dogovor ili češće pauze. Važno je da istražimo šta nam pomaže da učestvujemo, a šta nas dodatno opterećuje.
Način rada prilagođavamo svojim potrebama, zajedno sa terapeutom. Ako nam usmeravanje pažnje na telo postane previše intenzivno ili zbunjujuće, možemo zastati, vratiti se razgovoru ili pažnju usmeriti na prostor oko sebe. Tako imamo priliku da bolje upoznamo svoje potrebe i granice, umesto da energiju trošimo na pokušaj da se uklopimo u zamišljeni način na koji bi trebalo da izgleda terapija.
Ne morate unapred da znate koji vam pristup odgovara. Dovoljno je da nam napišete zbog čega se javljate.
Pišite nam Pozovite nasKako izgleda prva seansa telesne psihoterapije?
Prva seansa je pre svega prostor za upoznavanje i razumevanje onoga sa čim dolazimo. Ne očekuje se da odmah uđemo u intenzivan rad sa telom, sve ispričamo odjednom ili radimo bilo šta za šta nismo spremni.
Važno nam je da razumemo vašu temu, način na koji se tegobe javljaju, šta ih pojačava, šta vam pomaže i kako se osećate u kontaktu sa svojim telom. Razgovaramo i o ranijim iskustvima sa terapijom, važnim zdravstvenim informacijama, granicama i očekivanjima od rada.
Nekada već na prvoj seansi možemo uključiti praćenje senzacija, oslonca, položaja ili napetosti, uvek polako i uz dogovor. Nekada je sasvim dovoljno da primetimo šta se dogodi dok izgovarate neku rečenicu ili pokušavate da osetite šta vam je potrebno.
Prva seansa služi i tome da zajedno istražimo šta vam pomaže da se osećate dovoljno sigurno. Ne morate da objašnjavate savršeno, koherentno i smisleno, niti da prelazite preko sebe da biste zadovoljili očekivanja terapeuta.
Imate pitanja o tome kako izgleda prva seansa?
Pozive primamo svakog dana od 11 do 18 časova.
Šta telesna psihoterapija nije?
Telesna psihoterapija nije skup tehnika koje se „rade nad nekim“. Vežbe disanja, pokreta ili opuštanja mogu nam pomoći, ali u terapiji je važno i kako ih doživljavamo, šta se kroz njih pojavljuje i kakva nam je podrška potrebna. U ovom radu učestvujemo: istražujemo, biramo, zastajemo i zajedno sa terapeutom tražimo ono što nam odgovara.
Zato primena pojedinih telesnih tehnika nije isto što i celovit pristup telesne psihoterapije. Terapeuti različitih pravaca mogu uključivati rad sa telom u okviru svojih kompetencija, dok edukacija iz telesne psihoterapije podrazumeva višegodišnje učenje i superviziju. Više o tome možemo pročitati na stranici Evropske asocijacije za telesnu psihoterapiju (EABP), posvećenoj obrazovanju i stručnom razvoju telesnih psihoterapeuta.
U odnosu učestvuje i terapeut svojim telom
Dok istražujemo svoje iskustvo, terapeut obraća pažnju i na sopstveni dah, napetost, položaj i reakcije koje se javljaju u susretu sa nama. One mogu pomoći u razumevanju kontakta, ali nisu gotov odgovor o tome šta mi osećamo. Njihovo značenje istražujemo zajedno. Svesnost o telu i klijenta i terapeuta, kao i njihova međusobna usklađenost, opisane su u stručnim kompetencijama telesnih i somatskih psihoterapeuta.
Kada kažemo da nam terapeut „pozajmljuje svoj nervni sistem“, metaforično opisujemo koregulaciju: iskustvo u kome nam prisustvo druge osobe može pomoći da lakše ostanemo uz ono što osećamo. Ton glasa, ritam razgovora, izraz lica i spremnost da se zastane deo su te podrške. Nekada je posebno važno da pored nas postoji neko ko može da ostane prisutan dok smo uznemireni, ljuti ili zbunjeni, bez požurivanja da odmah budemo bolje.
Kroz takav kontakt istražujemo i svoje resurse, ono što nam daje oslonac: pokret koji nam prija, mogućnost da kažemo „ne“, osećaj podrške ili prepoznavanje da sada imamo izbor. Više o tome zašto je odnos važan deo promene možemo pročitati na stranici o relacionoj transakcionoj analizi.
Da je stvar samo u tehnici, svi bismo već bili regulisani posle tri videa, dve knjige i jednog reels-a o disanju. Ali nama je često potrebno i iskustvo da smo saslušani, da naš tempo ima smisla i da ne moramo da pređemo preko sebe da bismo učestvovali u terapiji.
Pri izboru terapeuta zato možemo pitati o edukaciji i iskustvu, ali i pratiti kako nam je u susretu: osećamo li se uvaženo, imamo li prostor za pitanja i možemo li da izrazimo neslaganje. Koristan oslonac za to je i EABP vodič kako izabrati telesnog psihoterapeuta.
Telesna psihoterapija nije masaža, nameštanje tela ili fizioterapija. Ona je terapijski proces u kome razgovor, telesno iskustvo i odnos imaju svoje mesto.
Ne učimo telo da bude poslušno. Učimo da ga čujemo.
Telesna psihoterapija i Somatic Experiencing: koja je razlika?
Telesna psihoterapija i Somatic Experiencing imaju dodirne tačke i mogu se povezivati u radu, ali nisu dva naziva za isti pristup.
Telesna psihoterapija
Telesna psihoterapija obuhvata različite psihoterapijske pravce u kojima svoje iskustvo istražujemo kroz razgovor, telo i odnos sa terapeutom. Možemo se baviti emocijama, identitetom, granicama, bliskošću i obrascima koje ponavljamo u odnosima. Pažnju usmeravamo i na to kako se sve ovo izražava kroz dah, pokret, napetost i način na koji doživljavamo sebe i druge.
Somatic Experiencing (SE)
Somatic Experiencing, koji je razvio Peter Levine, poseban je telesno usmeren model za rad sa traumom i stresnim reakcijama. U SE radu naročito pratimo telesne senzacije i promene u pobuđenosti: kada se napetost pojačava, kada se povlačimo i šta nam pomaže da ponovo osetimo oslonac. U okviru ovog modela istražujemo i zaštitne impulse koji u trenutku ugroženosti nisu mogli da se izraze, poput potrebe da se udaljimo ili odbranimo.
SE možemo uključiti u psihoterapijski proces, ali ga koriste i stručnjaci drugih profesija, u okviru svojih kompetencija. Zato edukacija iz SE sama po sebi nije isto što i edukacija za psihoterapeuta. Više o modelu i njegovoj primeni možemo pročitati na zvaničnoj stranici Somatic Experiencing International.
Ne moramo da ispričamo sve da bismo počeli
U radu možemo krenuti od onoga što sada primećujemo: stezanja, nemira, osećaja udaljenosti od sebe ili potrebe da zastanemo. Ne moramo odmah da donesemo sve detalje, hronologiju događaja ili savršeno složenu priču.
Zajedno sa terapeutom tražimo ono što nam daje oslonac i uznemirujućem iskustvu približavamo se postepeno, u malim koracima. Razgovor ostaje deo rada, a njegov tempo usklađujemo sa onim što možemo da podnesemo i obradimo.
Niste sigurni da li je telesna psihoterapija pravi izbor za vas? Razgovarajmo.
Pozive primamo svakog dana od 11 do 18 časova.
Šta istraživanja govore o telesnoj psihoterapiji?
Važno nam je da iskustvo iz prakse povezujemo sa istraživanjima i jasno razlikujemo obećavajuće nalaze od zaključaka koje još ne možemo da donesemo. Različite telesne intervencije nisu ista metoda, pa rezultat jedne studije ne važi automatski za svaki oblik rada sa telom.
Istraživanja telesne psihoterapije
Meta-analiza Rosendahl, Sattel i Lahmann iz 2021. godine obuhvatila je 18 randomizovanih kontrolisanih studija. Autori su utvrdili umerene prosečne efekte telesne psihoterapije na psihopatološke simptome i psihološki distres. [1]
Ipak, studije su uključivale različite intervencije i grupe klijenata. Autori naglašavaju potrebu za većim i kvalitetnijim istraživanjima. Nalazi podržavaju dalja istraživanja i pažljivu primenu; ne znače da telesna psihoterapija rešava svaku tegobu ili da odgovara svakoj osobi.
Istraživanje Somatic Experiencing pristupa
U randomizovanoj studiji Brom i saradnika iz 2017. godine učestvovale su 63 osobe sa posttraumatskim stresnim poremećajem. Grupa koja je dobila 15 nedeljnih SE seansi pokazala je smanjenje simptoma PTSP-a i depresivnih simptoma u poređenju sa grupom na listi čekanja. [2]
Rezultat je obećavajući, ali mali uzorak i poređenje sa listom čekanja ograničavaju zaključke. Ova studija ne pokazuje da je SE efikasniji od drugih terapija, niti potvrđuje njegovu delotvornost za sve dijagnoze.
Istraživanja su nam važna i zato što nas podsećaju da odgovoran terapijski rad uključuje procenu, dogovorene ciljeve i praćenje toga kako osoba reaguje na pristup koji koristimo.
Telesna psihoterapija ne zamenjuje medicinsku dijagnostiku
U telesnoj psihoterapiji ozbiljno uzimamo telesne simptome. Bol, glavobolju, stomačne tegobe, lupanje srca, vrtoglavicu, pritisak u grudima ili hroničan umor ne tumačimo automatski kao „psihičke“. Telo nije metafora za sve, niti je odgovorno reći osobi da je „sve od emocija“ bez odgovarajuće medicinske procene.
Kod novih, intenzivnih, neobjašnjenih ili pogoršanih simptoma potrebno je medicinsko ispitivanje. Psihoterapija može pratiti medicinsko lečenje i kada postoji poznato zdravstveno stanje. Ne mora se čekati da svaki organski uzrok bude isključen, ali je važno da odgovarajuća medicinska procena i podrška ne izostanu.
Nekada je potrebna i klinička procena ili upućivanje lekaru, psihijatru, kliničkom psihologu ili drugom stručnjaku. To ne znači da je simptom „umišljen“. Znači da želimo bolje da razumemo šta se događa i koji oblik podrške odgovara osobi.
Ne polazimo od ideje da su „sve bolesti emocije“. Polazimo od toga da su telesni, emocionalni i relacioni aspekti iskustva povezani, ali da svaki simptom zaslužuje pažljivo razumevanje.
Važno vam je da se o telesnim simptomima razgovara pažljivo? Tu smo.
Pozive primamo svakog dana od 11 do 18 časova.
Šta može biti rezultat telesne psihoterapije?
Telesna psihoterapija ne obećava brzo rešenje, instant regulaciju ili oslobađanje od traume za nekoliko susreta. Rad je postepen, a ciljevi zavise od potreba osobe i dogovora sa terapeutom.
Kroz proces možemo razvijati bolji kontakt sa telesnim signalima, ranije prepoznavanje stresa i više mogućnosti da odgovorimo na preplavljenost. Vremenom može postati jasnije šta znači „mogu“, a šta „ne mogu“, gde je „hoću“, a gde je „neću“ i kada nam je potrebna pauza.
Jedan od ciljeva može biti i lakše postavljanje granica. Ne radimo samo na tome da naučimo da kažemo „ne“. Istražujemo kako da izrazimo granicu uz što manje automatskog ugađanja, zamrzavanja, objašnjavanja do iznemoglosti ili eksplozije. Nekada granica uključuje ostajanje u kontaktu, a nekada udaljavanje iz odnosa koji nam ne prija ili nas ugrožava.
Cilj nije da telo više nikada ne reaguje. Cilj je da reakcije postanu razumljivije, podnošljivije i manje automatske. Da ranije primetimo:
Promena nekada nije spektakularna spolja, ali iznutra može biti vrlo važna: više oslonca, više izbora, manje preplavljenosti i veća sposobnost da budemo u odnosima bez stalnog gubljenja sebe.
Telesna psihoterapija u Beogradu: kako započeti?
Ako istražujete telesnu psihoterapiju u Beogradu, možete nam se javiti i bez potpuno jasne predstave o tome koji vam pristup odgovara. Dovoljno je da ukratko napišete zbog čega se javljate i kakav oblik rada tražite.
Telesna psihoterapija u Beogradu i online
Nemanjina 5, Savski venac
Francuska 16, Stari grad
Srpski, hrvatski i engleski. Body psychotherapy in Belgrade is also available in English.
Telesna psihoterapija je moguća i online, kada tema i način rada to dozvoljavaju.
Od 45 do 60 minuta, u zavisnosti od teme i terapeuta.
Na osnovu prvog kontakta razmatramo potrebe, ranija iskustva i mogućnosti za rad sa odgovarajućim kolegom ili koleginicom. Više o tome pročitajte na stranici kako dogovaramo prvi termin.
Za informacije o dostupnosti i zakazivanju posetite stranicu Zakažite termin.
Ako su vam potrebne informacije na engleskom, pogledajte English-speaking therapist in Belgrade.
Istraživanja i stručni izvori
- Rosendahl, S., Sattel, H. i Lahmann, C. (2021). Effectiveness of Body Psychotherapy: A Systematic Review and Meta-Analysis. Frontiers in Psychiatry, 12, 709798. DOI: 10.3389/fpsyt.2021.709798.
- Brom, D. i saradnici (2017). Somatic Experiencing for Posttraumatic Stress Disorder: A Randomized Controlled Outcome Study. Journal of Traumatic Stress, 30(3), 304-312. DOI: 10.1002/jts.22189.
- Somatic Experiencing International. SE 101: opis pristupa i profesionalnog okvira. Ovo je izvor za definiciju metode, a ne nezavisan dokaz njene delotvornosti.
- Pimentel, M., Saad, R. J., Long, M. D. i Rao, S. S. C. (2020). ACG Clinical Guideline: Small Intestinal Bacterial Overgrowth. American Journal of Gastroenterology, 115(2), 165-178. DOI: 10.14309/ajg.0000000000000501.