Ponekad mislim da su moji prvi mirisi detinjstva bili znoj i tatami. Dok su druga deca učila kako da pevaju u horu ili plešu balet, ja sam učila kako da udarim, kako da blokiram, kako da izdržim. Karate nije bio hobi… bio je način života, porodični jezik koji smo govorili kod kuće. I tada nisam znala da će mi to što sam naučila na treninzima oblikovati ne samo telo nego i način na koji volim, radim, preživljavam.
Dok su druge devojčice nosile šljokičaste baletanke i vezivale kikice za jazz balet, ja sam nosila kimono i brusila udarce. Moj svet je bio parket i tatami i sportska sala. Nije ni čudo….tata je bio taj koji je sve počeo. U našoj kući nunčake nisu bile film, nego stvarnost. Šurikeni nisu bili egzotika, nego alat. Gledala sam ga kako okreće te metalne zvezde sa lakoćom, kao da vreme uspori, i želela da budem deo toga…a kada ti je tata još i trener, sve ima posebnu težinu..
Ne sećam se da li sam ja izabrala karate ili je karate izabrao mene. Znam samo da sam oduvek volela borbu. Ne formu, ne kata ceremonije…borbu. Taj trenutak kad se srce zalepi za grlo, a u telu nema ničega osim refleksa i tišine.
Dok su drugi crtali po pločniku, ja sam trenirala tri puta dnevno: ujutru, posle podne, uveče. Pripreme, takmičenja, putovanja. Crna Gora mi je bila drugi dom jer smo leti uvek išli na pripreme na more. I nije mi to tada delovalo ekstremno.. to je bio život.
Ali karate nije ostao samo u rukama i mišićima. Ostao mi je u očima.
Imam periferni vid koji hvata sve… i ono što ne treba da vidim. I dok stojim mirno, deo mene je uvek spreman. Skener u telu koji se ne gasi. Naučila sam preživljavanje pre nego što sam naučila igru. Naučila sam kako da izdržim udarac, ali ne i kako da spustim gard.
Tata ima rečenicu: „Bolje ružno suđenje nego lepa sahrana.“ Hteo je da kaže da, ako ikada moram da biram između toga da završim na sudu jer sam se branila ili da me neko sahrani… uvek biram prvo. To je bio njegov način da kaže: preživi, pa makar te koštalo objašnjavanja.
Ali vremenom, dok sam rasla, ta rečenica je dobila drugo značenje. Shvatila sam da se ne odnosi samo na ulicu nego i na odnose… da ruke koje umeju da povrede moraju umeti i da se zaustave. Da zaštita može preći u agresiju ako ne znaš gde je granica. I da borba u emotivnom smislu često nema jasnog “protivnika” … već je to sudar dve potrebe, dve ranjivosti.
Nažalost, koliko god su nas učili da “lepa reč i gvozdena vrata otvara”, stvarnost tela ne prati uvek te poslovice. Kada stres udari, telo ne pita za bonton…ono bira fight, flight ili freeze.
Moje nesvesno telo gotovo uvek bira fight. Ponekad, kad preplavi, pobegne… flight. Retko, gotovo nikad, ne umem da uđem u freeze. I tu sam nekad mislila da je mana, a danas vidim: to je zapis iz mog detinjstva, iz sali u kojoj se učilo da preživljavanje znači pokret, ne mirovanje.
I koliko god društvo voli da priča kako smo “odmakli”, kako smo evoluirali i postali civilizovani, realnost je da kad stres udari, mi se vraćamo na iste te reflekse. Borba, bekstvo ili ukočenost….samo u lepšoj odeći i skupljim prostorijama
Bolje ružno suđenje nego lepa sahrana
…lekcija koju i dalje nosim u telu…
Možda je to i najveći paradoks karatea u mom životu: nauči te disciplini, ali i tom tihom nemiru. Nauči te kako da se braniš, ali i kako da stalno očekuješ udarac.
I tu stvar ne ostavljaš u sali kad skineš kimono. Taj gard postane deo tebe… deo načina na koji stojiš na ulici, ali i deo načina na koji stojiš u odnosu. Kako slušaš ljude, kako čitaš ton glasa, pogled, sitne pomake tela. Kao da se ceo život pitaš: „Odakle sledeći udarac?“
To te spasi mnogo puta. Ali te i umori. Jer kada stalno očekuješ udarac, teško je verovati da neko dolazi da te zagrli. A kad se borba završi, treba ti neko ko će ti pokazati da ne moraš da paziš leđa da bi bio bezbedan.
Dok su druge devojčice plesale jazz balet, ja sam računala uglove udarca. Nije mi to bilo čudno…to je bila naša porodična normalnost. I sestrina i moja.
Znam da sam uvek tražila pravi sukob, ne predstavu, nego onaj trenutak kad ti telo zna pre glave. I da sam volela borbu. Onu pravu, bez koreografije. Sparing, znoj, trenutak kada ti telo radi pre nego što mozak stigne da misli. Možda baš zato nikad nisam mogla da se naviknem na Wing Chun, iako sam ga probala na fakultetu…fenomenalan trener, drugačiji ritam. Wing Chun ima tu fluidnost, taj rad na blizini, stalni protok ruku kao reka. Karate je drugačiji…oštar, precizan, rezak. I moje telo je ostalo oblikovano po toj preciznosti.
Karate me naučio da imam oči na potiljku. Bukvalno. Dok stojim u kafiću, gledam izlaze. Dok pričam s nekim, skeniram prostor. Retki su trenuci kada nisam svesna šta se dešava oko mene. To je nekad dar…spasi te. A nekad i prokletstvo, jer umor od stalne pripravnosti nije mala stvar. Visok kortizol i sve ostale lepote.
I onda shvatim: taj borbeni duh mi je oblikovao odnose isto koliko i telo. Naučio me da cenim ljude koji mogu da stoje pored mene u tišini, bez potrebe da me razoružaju. Naučio me da tražim partnere s kojima ne moram da držim gard, iako mi treba vremena da ga spustim. Da umem da osetim kad neko dolazi “sa leđa”, ne samo fizički nego i emotivno.
Ali majku mu…dok to ne naučiš, nakupiš se promašaja. Uđeš u odnose gde ti se borbeni refleks upali čim osetiš lažan pokret. Ili, još gore, gde ti se ne upali na vreme, pa udarac dođe kad si već spustila ruke. I tako naučiš na teži način da nisi uvek kriva što si bila oprezna, niti da si slaba kad poželiš mir.
Možda je to i cena što mi je karate oblikovao nervni sistem… biram ljude po tome kako moje telo reaguje na njih. I kad me nervi upozore, sad slušam.
Možda je zato za mene ljubav uvek imala i tu dozu adrenalina. Ne mora da bude drama…ali mora da bude istina. Da mogu da budem ona mala devojčica s kimonom, i žena koja je naučila da se bori, i osoba koja želi da jednom.. možda prvi put…. ne mora da pazi na izlaze… I ako mi još jednom kažu da je “sve u glavi”, neka probaju živeti u telu koje pamti svaki udarac. Da se razumemo, telo sve beleži iako mislimo da ne. Ukoliko se ne slažete..probajte ići na telesnu terapiju pa mi recite posle godinu dana ima li kakve promene.
Danas sam tu za druge. Mnogo radim sa profesionalnim sportistima koji, baš kao i ja nekada, nose telo naviklo na udarce i adrenalin. Kod njih često vidim isti obrazac: treninzi nisu samo fizički napor nego i način da regulišu emocije. Ponekad je to zdrav ventil… telo zna kako da se pročisti kroz pokret. Ali ponekad je i beg: što više treniraš, manje osećaš ono što boli.
To je isto kao i ljudi koji svakodnevno popiju hladno pivo da se opuste… nema ništa loše u tome dokle god znaš šta pivo (ili trening) pokriva, a šta leči. Kod sportista često otkrijemo da je “više treninga” zapravo tiha molba: “Ne želim da stanem jer ne znam šta ću osetiti ako stanem.”
I ponekad se pitam…šta bi se desilo kada ne bismo pobegli u pokret? Kad ne bismo otišli na trening, otvorili pivo, upalili telefon… Glava bi rekla: “Ništa.” Ali telo? Telo bi možda progovorilo tek tad. Možda bi pokazalo pritisak u grudima, prazninu u stomaku, nemir u rukama. Možda bi izašla tuga koju smo toliko dugo gurali pod adrenalin. I možda bi tek u toj tišini postalo jasno šta zapravo tražimo…ne još jedan udarac, nego da nas neko primeti i ostane tu dok ga izdržavamo.
Zato radimo na tome da nauče stati. Da osete telo bez da odmah krenu u sledeći set ponavljanja. Da razlikuju kada vežbanje hrani, a kada beže. Jer biti borac ne znači samo znati udariti… nego znati i stati.
I zato danas, dok radim sa sportistima koji su u telu zategnuti kao struna, prepoznajem isti obrazac koji sam i sama nosila… borbu koja preraste u način života. Trening im postaje koregulacija: jedini prostor gde mogu da isključe misli, spuste tugu ili strah, napune se adrenalinom umesto pitanjima. I nije to loše, dok god znaš da bežiš od sebe. A sebe nosiš svugde sa sobom. Kad tad će te stići.
I možda baš zbog godina provedenih u tom tihom skeniranju prostora, danas u terapijskoj sobi primetim i ono što klijent ne izgovori…mikro pokret ramena, pogled u stranu, promenu daha koja mi kaže više nego reči, naravno i kako sam odrasla utiče na to ali ovo je poprilično doprinelo onome kako sam danas.
Jer naučila sam…borba jeste spas u nekom trenutku ako ne znamo bolje ali ne može biti dom zauvek. Telo koje je naučeno da stalno skenira opasnost mora naučiti i da prepozna mir. I možda je to najveći poklon koji danas dajem drugima: pokazujem im da borbeni duh ne moraju izgubiti da bi živeli mekše. Da mogu ostati borci….ali borci koji znaju kad da spuste gard. Da ih ne čeka uvek neko iza ćoška. Jer to je onda preživljavanje. Stalno smo na oprezu. A koliko dugo možemo tako?
Možda je prava hrabrost danas…ne u tome koliko jako umemo da udarimo, nego koliko mirno umemo da stojimo kada udarac ne dolazi. Da verujemo da ne moramo uvek imati gard.
