Prvi susret s psihoterapeutom

Moj prvi susret s psihoterapeutom, kao što je to najčešće slučaj, nije bio slučajan, spontan ni iznenadan. Naprotiv! Bio je isplaniran do tančina. Za početak, dugo sam se spremala da napravim taj korak: raspitivala sam se okolo šta je psihoterapija, čitala sam članke o tome, pričala s ljudima koji su završili psihologiju… Suštinski, pripremala sam teren i čekala da mi se moj psihoterpeut „desi“. I desio se, zapravo, desila se! Desila se jednog popodneva, dok sam pila kafu sa prijateljicom na kojoj sam primetila promenu i to joj i rekla. Ona mi je kratko uzvratila: „Krenula sam na psihoterapiju. Ako želiš, daću ti broj terapeutkinje.“

Memorisala sam ga u svoju Nokiju, ali ne sa idejom da odmah zakažem seansu, nego da pozovem „kad se desi i namesti“. Ali, taj broj mi nije dao mira. Od trenutka kad sam ga dobila, počeo je da mi se vrzma po glavi, kao, recimo, broj udvarača koji mi se sviđa i s kojim bi trebalo da napravim sledeći potez, a ja, eto, nemam herca. Burgijao mi je tako po glavi nedelju dana, dok nisam odlučila da svojoj budućoj (tada sam mislila, samo potencijalnoj) psihoterapeutkinji uputim poziv. Kao što rekoh na početku, moj odlazak na psihoterapiju je bio isplaniran do tančina, što znači da sam isplanirala i sadržinu poziva.

„Dobar dan, ja sam Mirjana, dobila sam broj od prijateljice, pa zovem da se raspitam kod Vas nešto više o TA pravcu u psihoterapiji.“ – to sam planirala da kažem, ali kad se, nakon nekoliko sekundi, javio ženski glas, čula sam sebe kako u dahu izgovaram: „Dobar dan, ja sam Mirjana, prijateljica mi je dala Vaš broj i ja bih da počnem da radim sa Vama kada god da imate prvi slobodan termin.“

„Eto! Toliko o isplaniramon prvom razgovoru!“ pomislila sam zadovoljno, jer sam već tada znala da je bolje što sam napravila „neplaniran“ korak i odmah zakazala termin.
Ipak, za prvu seansu sam se pripremila: pričaću o tome i tome, počeću lagano, neću plakati niti pokazivati nepoželjne emocije – videću ženu prvi put u životu, nije red da je prepadam… I tako, sa spiskom tema i poželjnih oblika ponašanja u glavi, otišla sam na razgovor koji će, kasnije sam shvatila, biti početak mog novog života.

Dočekala me smirena žena prema kojoj i dalje, u trenutku dok sve ovo pišem, a 12 godina nakon prvog susreta, osećam ogromnu ljubav i zahvalnost. Sela sam na stolicu preko puta njene, spremna da počnem svoj naučeni monolog, ali me ona preduhitrila uvodnim pitanjima, u toku kojih sam ja, mimo svakog plana i programa, počela da plačem! Eto! I moj drugi plan se izjalovio, ali tada mi to više nije bilo bitno, kao ni prilikom kasnijih susreta.
Šta više, vremenom sam prestala da pravim planove i shvatila da je prepuštanje toku mnogo važnije od mojih predefinisanih zamisli. Poslednično sve što je trebalo da dođe na obradu, izlazilo je.
Dugo sam bila klijentkinja moje prve terapeutkinje. Dugo sam odlazila na razogovore sa njom, izdvajala vreme, energiju i novac za naše seanse. Ako mogu da svedem u jedan zaključak taj period, bila bi to rečenica: NIMALO SE NISAM POKAJALA!

Zato, ako planirate da krenete na psihoterapiju, slobodno nastavite da pravite planove. Usavršite ih, ako treba, do tančina! A možete i da odustanete od njih. Samo nemojte da odustanete od svoje prvobitne zamisli i nemojte da odustanete od sebe!

Autor teksta Mirjana.J.