Odrasla sam u biblioteci bake i deke. Njihova kuća je bila prepuna knjiga…ne u smislu “par polica za ukras”, nego u smislu da kad uđeš, prvo pitaš gde je sto, jer ga ne vidiš od naslaganih enciklopedija. Njihova kuća nije imala hodnike…imala je prolaze od knjiga. Zidovi su disali miris papira i prašine, a police su škripale pod težinom Tita i svih njegovih metara klasika. Knjige su se tada kupovale na metar. Bukvalno. Odeš u knjižaru, kažeš: “Dajte mi dva metra Dostojevskog, metar ruskih romantičara i, ako može, pola metra poezije – za vitrinu.” Kod nas se to nije kupovalo za vitrinu. Kod nas se čitalo dok se ne izliže korica i ne popije kafa preko treće strane.”… i kući poneseš svoj metar smisla.
Baka i deka su bili učitelji, nastavnici. To znači da je naš sto za ručavanje bio i tabla za lekcije. Na jednoj strani supa, na drugoj Aristotel. Ako nisi mogao da objasniš zašto ti se ne sviđa Homer, nisi dobijao kolač. Ja sam u tome nalazila utočište. Knjige su mi bile mesto gde sam mogla da budem dete, a da me niko ne pita zašto postavljam previše pitanja.
A na sredini sobe koncertni klavir. Ogroman, crni, zauzimao je više od pola dnevne sobe i gledao me kao još jedan odrasli član porodice. Dok su svi pričali o ocenama i nastavničkim savetima, on je tiho stajao i ponekad me podsećao da postoji još jedan jezik, osim reči. Možda je zato moj svet uvek bio kombinacija..rečenice i note, tišina i pitanja. Nekad mislim da je baš to što su u kući zajedno postojali biblioteka i klavir razlog što danas volim ljude koji nose i haos i harmoniju u sebi.
Postoji i deo priče koji nije romantičan kao miris starih knjiga. Kada ti je cela porodica iz prosvete, kada ti u kući svaki gost priča o ocenama, a nastavnički kadar prolazi kroz dnevnu sobu kao na smotri… onda ti postane jasno da tvoja ocena nikada nije samo tvoja. Ja sam morala da budem najbolji učenik. Ne zato što sam nužno želela, nego zato što je to bio način da “osvetlam obraz”. Ako dobiješ četvorku, to nije četvorka .. to je “šta će reći kolege?”
Taj osećaj da moraš da budeš najbolja me dugo pratio kao senka. S jedne strane me gurao da kopam dublje, čitam više, da razumem svet oko sebe. S druge strane, terao me da se pitam… ko sam ja kad ne jurim savršenstvo? Kada ne dokazujem da vredim? Knjige su mi tada bile i uteha i pobuna: one su mi šaputale da mogu da pitam zašto, čak i kad se to pitanje ne sviđa odraslima.
Njihov život je bio tabla, kreda i beskrajna pitanja na koja niko nije imao gotove odgovore. Kod njih sam naučila da knjiga nikad nije samo papir…nego vrata. Kad mi je bilo tesno u stvarnosti, ulazila sam kroz ta vrata. I da, bila sam dete koje više veruje junacima iz knjiga nego ljudima iz sopstvenog razreda. To što mi je bliži bio Marko Kraljević iz epa nego Marko iz klupe do mene… to je valjda znak da mi književnost nikad nije bila bekstvo, nego mesto gde sam se prepoznavala.
I šta sam čitala? Sve. Bukvalno sve. Od istorije Rima, do pitanja “da li postoji nešto posle smrti” (ako pitaš sedmogodišnje dete, odgovor je: “Naravno da postoji, faraoni to znaju”). Fascinirala me filozofija, intrigirala religija, a najviše su me mamile priče koje su se provlačile ispod radara… one o kojima se ne priča na porodičnim ručkovima, nego šapuće u fusnotama. Knjige o srednjovekovnim misticima, stara predanja Slovenskog matrijarhata, zapisnici sa suđenja za jeresi, Plotin i njegovo “Jedno” koje i dalje ne znam da li uopšte možeš razumeti dok imaš dvadeset godina. (Iskreno, ni sada nisam sigurna da razumem, ali valjda u tome i jeste fora…da stalno misliš da si na pragu otkrića.)
I da, sucker sam za pozorišta i koncerte. Majko moja. Ljudi planiraju letovanja, ja planiram premijere. Ako me izgubiš u gradu, traži me u trećem redu, levo od svetla reflektora. Uvek sam volela taj osećaj kad se ugasi svetlo i kad ti nepoznati ljudi za minut postanu bliži od rodbine. (I uvek imam fazu kad nakon predstave ćutim pola sata jer mi se čini da se svet malo pomerio.)
Da, bila sam dete koje čita stvari koje ne znaš da li su za decu. Dok su drugi skupljali sličice fudbalera, ja sam skupljala knjige o egipatskim božanstvima i rimskim zakonima. (I da, znam sve što nikome ne treba o rimskom pravu.. recimo kako su regulisali miraz i šta se dešava kad rob pobegne preko granice. Ako ikad upadneš u vremensku mašinu i završiš u Rimu 200. godine nove ere..javi se.)
A volim i lagano. Volim ponekad da pročitam Nore Roberts, ili nešto što mozak samo polako proždere dok srce pravi pauzu. Posle tri dana čitanja Simone de Beauvoir, ne možeš odmah da pređeš na Plotina. Treba ti malo da odmoriš mozak, inače završiš u egzistencijalnoj krizi usred pekare dok biraš kiflu.
Postojala je još jedna rečenica koja mi je odzvanjala dok sam rasla među knjigama:
“Nećeš se nikada udati, ko će te tako pametnu .”
To se govorilo polušaljivo, onako “za tvoje dobro”, ali ga čuješ dovoljno puta i pretvori se u šapat koji te prati i kad ćutiš. Kao da je ženska vrednost u tome da bude tačno dovoljno pametna…dovoljno da ne ispadne glupa, ali ne toliko da se muškarac uplaši.
I tako mi, generacijama, traumatizujemo žene. Naučimo ih da se skupljaju pred ogledalom, da se prave da ne znaju ono što znaju, da budu “manje” kako bi nekome bile “više”. Ja sam, srećom ili nesrećom, imala previše knjiga da bih poverovala u to. Ali rana je ostala… ona koja te tera da se pitaš: da li će me voleti ako pokažem celu sebe? Ako ne sakrijem ni mudrost, ni radoznalost, ni tu moju večitu glad za značenjem?
Još na pravnom fakultetu sam se zaljubila u rimsko pravo. Svi su mislili da je suvo i dosadno, a meni je to bila telenovela istorije. Iza svakog člana zakona stajao je život… ko se kome zamerio, ko je kome ukrao zemlju, ko je koga oženio iz političkih razloga. Ako misliš da su današnji reality programi drama…čitaj istoriju Rima. To su prvi reality show-ovi, samo sa togama.
Egiptologija me pratila ceo život. Piramide, grobnice, simboli… fascinacija time da čovek provede život gradeći večnost, iako ne zna da li će preživeti sledeću žetvu. To me naučilo da svi mi, na svoj način, gradimo piramide. Neko od reči, neko od odnosa, neko od tajni.
I da ne ispadne da sam čitala samo “pristojne” knjige. U jednom trenutku, negde između istorije Rima i egipatskih bogova, upala sam i u sasvim drugačije vode: Markiz de Sad (da, i dalje ne znam kako to da objasnim babi ako nađe na polici), Salman Rushdie (iako sam pola vremena morala da pravim pauze da obradim šta sam upravo pročitala), pa Aleksandar Solženjicin koji me naučio da ponekad najdublja pitanja postavljamo u najhladnijim mestima.
A tu su i one knjige koje ne znaš da li se svrstavaju u istoriju, religiju ili nešto što se prećutno svima dešava ali niko ne piše o tome – misticizam, tajne društava, simbolika koja te proganja još dugo posle poslednje strane. (Ako nekome spomenem šta me sve zanimalo, obično se nasmejem i dodam: “Sve je to samo istraživanje… osim kad nije.”)
I onda dođeš do trenutka kada shvatiš da te knjige oblikuju i onda kada ti misliš da si ti njih oblikovala. One te nauče kako da pitaš, kako da ne veruješ površnim odgovorima, kako da stalno kopaš još sloj dublje. Ponekad mislim da zbog toga i delujem “čudno”… jer svet voli ljude koji ne postavljaju previše pitanja. A mi koji postavljamo pitanja… često mislimo da sa nama nešto nije u redu. (Ali realno… svet bi bio dosadan da svi ćutimo.)
I onda, tu je i ovo: kad neko ne zna šta da mi pokloni – pokloni mi knjigu. To je najbezbedniji poklon na svetu. Danas moje psihološko savetovalište izgleda kao knjižara u malom. Police su odavno pune, pa smo krenuli da knjige slažemo uza zid. Malo izgleda kao umetnička instalacija, malo kao rani stadijum horderisanja (mada, iskreno, mislim da je to najlepši oblik horderisanja koji postoji). Uz to imam i ADHD, pa sam u stanju da čitam dve knjige paralelno… možda i tri… ali to ne priznajem javno. To je kao da gledate dva filma istovremeno – jedan vas tera da plačete, drugi da mislite o smislu života, a onda kupite treći “za svaki slučaj”.
Danas, kad me neko pita zašto toliko čitam, smejem se. Ne čitam da bih pobegla od stvarnosti. Čitam da bih je podnela. Da bih je razumela. Da bih pronašla ljude u knjigama koji će mi reći: “Nisi ti luda, samo si gladna smisla.” Čitam da ne zaboravim ono dete koje je sedelo pod stolom kod bake i deke, grickalo kore hleba i otvaralo vrata u svet koji je bio previše velik da bi stao u jednu policu.
P.S. Dobila sam dosta emailova o Rimskom mirazu pa evo objašnjenja
Miraz u Starom Rimu – šta je to bilo i kako je funkcionisalo
Miraz u Starom Rimu je bio svojevrsna “polisa osiguranja” za žene u vremenu kada nisu imale mnogo prava. Zamislite situaciju: vaša ćerka se udaje, a vi kao roditelj ne možete da joj date telefon da vas pozove ako joj muž dosadi, niti se može vratiti kući kad joj se prohtije. Ali možete da joj date miraz – finansijsku sigurnost koja će joj omogućiti da opstane bez obzira na to šta se desi u braku.
Miraz je predstavljao skup stvari koje je žena donosila u brak. Tu je bio novac, nekretnine poput kuća ili zemljišta, robovi jer jbg. tako je bilo tad, nakit i nameštaj potreban za kuću, kao i životinje poput krava, konja ili kokoški. Ovaj “paket” je činio ženu privlačnijom za udaju, ali je istovremeno bio i njena garancija da neće ostati bez ičega ako se stvari pokvare
Tokom braka, muž je mogao da koristi miraz. Primao fructus i odnosno plodove i prihode, koristio robove za rad, uživao u prihodima. Međutim, ključno je bilo to što nije mogao da miraz proda ili baci kroz prozor na kartama. Rimski zakoni su bili jasni po ovom pitanju – muž je bio samo “korisnik” miraza, a ne vlasnik. Ovo je bilo kao što danas ne možete da prodate ženjin auto bez njene dozvole, samo što je posledice kršenja ovog pravila u Rimu bile daleko ozbiljnije.
Kada se brak završi zbog razvoda ili smrti muža, miraz se vraćao ženi u potpunosti. Tako je žena postajala finansijski nezavisna i mogla je da se uda ponovo ili da živi sama kao dama sa sredstvima. Ovo je bilo neverovatno napredna ideja za to vreme. U epohi kada žene uglavnom nisu imale nikakva prava, miraz im je davao ekonomsku moć, pregovaračku poziciju u braku jer je muž morao dva puta da razmisli pre nego što pravi probleme, i konačno – plan B ako se brak pokvari.
Naravno, neki muževi su pokušavali da “potroše” ženjin miraz na svoje gluposti i hirove. Zbog toga su Rimljani razvili čitav složen pravni sistem da spreče takve finte. Bio je to stalni rat između muških želja da troše tuđe pare i ženske potrebe za finansijskom bezbednošću. U suštini, rimski miraz je bio kao današnji bračni ugovor, samo što se ticao svake žene, ne samo bogatih. Prilično napredno za svoje vreme, kad bolje razmislimo.
Rim je počeo kao mali grad na sedam brda, a završio je kao imperija koja je prostirala od Škotske do Sahare i čiji su zakoni, jezik i kultura oblikovali svet i dan-danas.
