Formiranje prijateljstava tokom odraslog doba može biti neobično teško. Kada se zaista povežemo sa nekim, uglavnom se nadamo da će se takva veza razviti u prijateljstvo kao u seriji tipa „ Definitivno ti šaljem poruke o svemu što. mislim i što mi prolazi kao i u seriji ‘Velike, male laži’“. Ali… šta ako je ta osoba sa kojom osećate povezanost, Vaš bivši terapeut?
U vreme dok sam radila kao psihijatar i terapeut u Univerzitetskom kampusu, više od nekoliko klijenata me je pitalo da li možemo da održavamo redovan kontakt nakon okončanja formalnog terapijskog odnosa. Razumem i zašto.
Moj posao je da budem dobar slušalac koji poštuje osobu koja sedi preko puta i da empatišem sa njom ne samo zato što mi je to posao, nego zato što se zaista povežem emocionalno sa klijentima. Mi marljivo zajedno radimo mesecima, ponekad i godinama, kako klijent tako i terapeut. Vodimo intimne i duboke razgovore, delimo iskrene radosti.
Takođe, često sam po godinama bliža svojim klijentima, jer su osobe sa kojima radim studenti ili diplomci na fakultetu, u suštini, stvarno ću razumeti mnoge reference pop kulture kojoj pripadaju moji klijenti, poput poznatih rečenica i dešavanja iz gomile Netflix serija.
Iako mi je jasno zbog čega neki od mojih klijenata žele da postanemo prijatelji nakon što se naše seanse okončaju, ja zapravo ne bih dopustila da se to dogodi, kao ni većina mojih kolega. Što ne znači da nema kolega koji to ne bi uradili. Evo zašto šansa za prijateljstvo sa bivšim terapeutom ima više nijansi i nije tako jednostavna poput: „Sviđaš mi se, sviđam ti se, hajde da se družimo.“
Ne postoje zvanične smernice za terapeute
Možda se pitate da li bi Vašem bivšem terapeutu uopšte bilo dozvoljeno da Vam postane prijatelj, s obzirom na to koliko je polje mentalnog zdravlja etički rigorozno. Odgovor na ovo pitanje je: tehnički, dozvoljeno je, ali uglavnom nije preporučljivo, da budem iskrena, ne pričam o povremenom slanju poruke svom bivšem terapeutu o tome kako smo.
Mnogi bivši terapeuti s radošću dočekuju ovakva istraživanja i izveštaje na temu prijateljstva između terapeuta i klijenta, uključujući i mene. Govorim baš o prijateljstvu, gde međusobno delimo sve svoje uspone i padove.
Profesionalne organizacije psihologa Američka Psihološka Asocijacija i Američko Psihijatrijsko Udruženje ne nude eksplicitno pravila odnosno ne govore o tome da li je u redu održavati prijateljstvo sa ranijim klijentima.
Prijateljstva sa nekadašnjim klijentima su više u sivoj zoni, pa sam zbog toga uputila nekoliko poziva, da bih probala da razjasnim ovo. Dvostruke veze „nisu zabranjene sve dok klijent ne biva povređen, (međutim), većina psihterapeuta koje ja poznajem, ne bira ovu opciju da bude prijatelj sa bivšim klijentima,“ kaže za SELF magazin Dejvid Palmiter (David Palmiter, Ph.D.) profesor psihologije na Univerzitetu Merivud (Marywood University) i kolega, član Američke Psihološke Asocijacije (APA).
Rebeka Brendel (Rebecca Brendel predsedavajuća etičkim komitetom Američkog Psihijatrijskog Udruženja i direktorka programa Masters of Bioethics na Harvardskoj školi medicine (Harvard Medical School), imala je sličan stav. „Iako ne postoji toliko čvrsto pravilo…važno je da kao terapeut, razmislite o svemu što bi moglo da iskorišćava prošle ili trenutne odnose“, rekla je dr. Brendel za magazin SELF. „Nije neetično da postoji i neka druga dimenzija odnosa psihoterapeut – klijent, ali primarni fokus uvek mora da bude u klijentovom interesu.“
U redu, dakle nije izričito zabranjeno, pa zašto onda jednostavno ne bi uspelo? Pa, zbog postojanja nezgodne činjenice da je raniji odnos terapeut – klijent prilično nekompatibilan sa dinamikom dobrog, zdravog prijateljstva.
Terapijski odnosi zasnovani su na razlici u moći
Pitala sam kolege iz polja mentalnog zdravlja da podele svoja razmišljanja o prijateljstvu sa nekadašnjim klijentima, i da li su ih ikad uspostavljali. Konsenzus? Većina onih koji su se odazvali mojim pozivima na društvenim mrežama, izjavila je da nikada to čak ne bi ni razmatrala, i da, umesto toga, češće slede pravilo „jednom klijent – uvek klijent“. Ovo bi moglo da zvuči razočaravajuće za klijente, ali saslušajte i šta imamo da kažemo u našu odbranu pre nego što nas osudite.
„Terapija ima zajedničke elemente sa prijateljstvom, poput pozitivnog poštovanja i želje da druga osoba bude dobro“ kaže prof. Aditi Ahlavat (Aditi Ahlawat, Ph.D.) psiholog na Univerzitetu Vašington u Sent Luisu (Washington University in St. Louis). „Međutim, fokus je i dalje na klijentu i njegovoj dobrobiti. Postoji suštinska razlika u moći unutar terapijskog odnosa koje nema u spontano nastalom prijateljstvu.“
Da bi terapija uspela, morate biti dovoljno ranjivi da bi Vaš terapeut mogao da istraži šta je to što Vas obeležava, obično na mnogo dubljem nivou nego što bi to bilo s prijateljem. „Privilegovani smo da znamo najintimnije detalje života drugih ljudi“ kaže Erin Fulčiero (Erin Fulchiero), doktor medicine i psihijatar na Univerzitetu Kejs Vestern Rizrv (Case Western Reserve University). U međuvremenu, Vaš terapeut sve svoje intimne, duboke i lične stvari zadržava za sebe, ne očekujući od Vas ništa više od plaćanja seanse, poštovanja vremena i spremnosti za rad. Vi prosipate dušu pred terapeutom a terapeut je tu da odgovari ali sa profesionalne distance.
Ovo je u suštini, neizbalansirana dinamika odnosa, koja se, u većini slučajeva, ne može lako pretvoriti u uravnoteženo, zdravo prijateljstvo – čak i nakon što završite sa terapijom, čak i ako ste terapeuta videli svega nekoliko puta, čak i ako ste ga viđali zbog nekog omanjeg problema ili u bilo kom drugom slučaju.
Takođe, terapeutima bi moglo biti jako teško da se oslobode osećaja dužnosti prema Vama što bi prevazilazilo osećaj tipičnog prijateljstva. „Za mene bi to uvek bilo obavezujuće,“ kaže za SELF Ana Borisovskaja (Anna Borisovskaya), lekar i psihijatar Univerziteta u Vašingtonu (University of Washington). „Morala bih da odgovorim na svaki zabrinjavajući status na Fejsbuku. Morala bih da brinem ako ih ne zovem dovoljno često – jer bi oni to mogli da shvate kao odbacivanje na različitim nivoima.“
Sa druge strane, ako bi Vam bivši terapeut postao prijatelj, zahvalnost i divljenje koje osećate prema njemu moglo bi Vam otežati da se suprotstavite, da kažete ne usluzi koju traže od Vas, i da iskreno odmeravate šta želite a šta ne.
Terapija je oblikovana tako da ima svoj početak, sredinu i kraj
Ovo je uopšteno rečeno, naravno. Ali u većini slučajeva, cilj jeste okončati terapiju tako da klijent nauči kako da procesuira gubitak na zdrav način. Mnogi klijenti započnu terapijski proces kako bi naučili da se suoče sa nekom vrstom gubitka.
Pravilno okončanje terapijskog odnosa može im omogućiti da vežbaju suočavanje sa novim gubicima, uz pomoć novih veština koje su stekli. Čak i ako niste na terapiji kako biste se izborili sa gubitkom, praktikovanje vežbi ovog tipa, uvek može biti korisno u budućnosti.
Pored toga, prekid odnosa sa Vašim terapeutom, onda kada ste na to spremni, može Vam ojačati samopouzdanje. Mogli biste shvatiti da ste zaista puno truda uložili u ovaj proces, i da Vam nije potrebno konstantno prisustvo Vašeg terapeuta, da biste postigli sreću i uspeh. Zadržati terapeuta u blizini, sada kao prijatelja, ne bi Vam omogućilo potrebnu distancu da biste do ovog zaključka došli.
Transfer može da zamagli Vaša osećanja prema terapeutu
Transfer se dešava kada nesvesno preusmerite svoja osećanja prema nekoj drugoj osobi, najčešće nekoj osobi iz detinjstva, na svog terapeuta. Više o tome možete pročitati ovde. To mogu biti i pozitivna i negativna osećanja, ali pozitivna su ta kojima se može objasniti zašto Vam je stalo da postanete prijatelj sa svojim bivšim terapeutom. Npr, može Vam se zaista dopasti način na koji Vaš terapeut komunicira sa Vama, jer Vas podseća na Vašu majku, iako toga niste svesni. Ili Vas možda lako iznervira način na koji Vaš terapeut postavlja pitanja, zato što… Vas opet podseća na Vašu majku.
Terapeut takođe može da preusmeri svoja nesvesna osećanja prema nekoj osobi, na svoje klijente, što se zove kontratransfer. Kod pozitivnog kontratransfera, terapeutu biste se mogli zaista dopadati i on bi mogao imati želju da Vam bude preterana podrška, da deli s Vama o sebi više nego što bi trebalo ili da ruši granice kako bi Vas na neki način podržao. Stvar je u tome što smo, kao profesionalci, obučeni da identifikujemo pravu prirodu ovih osećanja i da održavamo terapijske granice. Bez treninga od nekoliko godina kao psihoteraput ne možete lako shvatiti koliko zapravo zaista i na koji način Vam je drag klijent a koliko je u pitanju kontratransfer. Zato psiholozi nisu psihoterapeuti.
Završen fakultet psihologije ne znači da možete da pričate sa klijentima na način na koji to čine psihoterapeuti. Zato psihoterapeuti imaju od 4 do 10 godina edukacije.
Ovo takođe ne znači da kao klijent ne postoji način da volite sadašnjeg ili bivšeg terapeuta onakvim kakvim ih doživljavate. (Jer zapamtite, oni najverovatnije dobijaju najautentičniji deo Vas, a Vi njih dobijate u poslovnom kontekstu). Ali klijentu može biti teže da prepozna razliku između iskrene naklonosti prema terapeutu i transfera.
Takođe, možda će Vam opet nekada u životu ponovo trebati Vaš terapeut
Vaše mentalno zdravlje će doživljavati plimu i oseku tokom života, tako da ćete u nekom trenutku u budućnosti, ponovo imati potrebu za terapijom. Između toga svi znamo koliko teško može biti pronalaženje novog terapeuta i koliko iscrpljujuće može biti upoznavanje novog terapeuta sa čitavom svojom životnom pričom, a povratak efikasnom bivšem terapeutu može biti odlična opcija ako je to izvodljivo.
„Svake nedelje imam bar jednog pacijenta koji želi ponovo da krene s terapijom kod mene,“ kaže za SELF Norin Atiula (Naureen Attiullah), doktor medicine i klinički profesor na departmanu za psihijatriju i ponašanje ljudi na Alpert medicinskoj školi Braun Univerziteta (The Alpert Medical School at Brown University). Postati blizak prijatelj sa bivšim terapeutom dovodi do toga da ih više nemamo na raspolaganju za buduće terapije.
Kao i uvek, postoje neki izuzeci od pravila
Generalno, da, najbolje je kada odvajamo prijatelje i bivše terapeute u različite kategorije. Ali to ponekad nije tako lako.
Poziv na društvenim mrežama koji sam uputila, otvorio mi je oči za nekoliko posebnih slučajeva, kada su ovi dvoznačni odnosi neizbežni. Svi oni podrazumevaju međusobno susretanje u socijalnim situacijama. Već na samom početku terapije, među prvim seansama, uvek je pametno da Vi ili Vaš terapeut, potegnete temu šta ćete raditi u ovakvim situacijama – da li da ih ignorišete, da li da priznate da se površno poznajete ili da zapravo prestanete da razgovarate. Ako se složite da vam je oboma ugodno da razgovarate kada naletite jedno na drugo, možda ćete poželeti da budete prijatelji u ovakvim situacijama, naročito po završetku terapijskih susreta:
- Živite u malom gradiću gde postoji samo jedan (ili mali broj, prim, prev.) terapeut(a), pa je u nekom trenutku neizbežno da se nađete na zajedničkom skupu.
- I sami ste stručnjak za mentalno zdravlje, što znači da ćete tražiti stručnu pomoć od kolege kog neizbežno srećete u nekim situacijama u vezi s poslom.
- Vaše dete ili tinejdžer je na terapiji, što ste Vi ugovorili sa terapeutom. Ovo i dalje može biti oštra granica, ali stručnjaci za mentalno zdravlje dece i adolescenata mogu biti deficitarni u nekim oblastima, te ovaj dvostruki odnos može biti više u skladu sa etikom jer tehnički Vi niste klijent.
- Odlazite kod terapeuta s kojim delite neki važan aspekt Vašeg identiteta, kao što je pripadnost istoj rasi, religiji, kulturi, etnička pripadnost i sl, pa možete na njih „naletati“ na mnogim događajima ovog tipa unutar zajednice.
U ovakvim situacijama je sasvim prirodno želeti biti prijatelj sa bivšim terapeutom. Uvek će zavisiti od slučaja do slučaja, ali nažalost, najčešće će imati smisla da bivši terapeut i klijent drže ljubaznost na površinskom nivou. Na kraju, kako Palmiter primećuje „lakše je pronaći dobrog prijatelja nego dobrog terapeuta.“ Morala bih se složiti sa ovim.
*Džesika A. Gold (Jessica A. Gold), doktor medicine – master, je docent na odseku za psihijatriju Univerziteta Vašington u Sent Luisu (Twitter @drjessigold).
Tekst prilagođen, Izvor: Magazin Self
