O strahu od emocionalnog preplavljivanja, gubitka kontrole i tome kako izgleda telesna psihoterapija kada nismo sigurni koliko možemo da podnesemo.
Dobra vest za početak: ne morate ništa da otvorite da biste počeli.
„Mene je strah telesne terapije. Šta će se sve podići i da li ću ja moći da se nosim sa tim?“
Šta ako telesna psihoterapija otvori nešto sa čim ne možemo da se nosimo?
Kada nas plaši telesna psihoterapija, ova rečenica otvara mnogo važnije pitanje nego što na prvi pogled izgleda. Ne pitamo samo šta ćemo raditi tokom seanse. Pitamo se šta bi moglo da nam se dogodi ako počnemo da obraćamo pažnju na nešto što smo dugo držali pod kontrolom.
- Šta ako počnemo da plačemo i ne možemo da prestanemo?
- Šta ako se pojave sećanja na koja godinama nismo mislili?
- Šta ako osetimo ljutnju koju nikada nismo sebi dozvolili?
- Šta ako nas emocije preplave toliko da posle seanse ne možemo normalno da nastavimo dan?
I možda ono najvažnije: šta ako se nešto otvori, a mi ostanemo sami sa tim?
To nisu neobična pitanja. Niti su nužno pokazatelj da nismo spremni za psihoterapiju.
Ona mogu govoriti o našem prethodnom iskustvu sa emocijama, načinu na koji smo naučili da ih regulišemo, očekivanjima od terapije i poverenju koje imamo u sopstvenu sposobnost da se nosimo sa neprijatnošću. Ali mogu biti i sasvim razumna pitanja o tome kako određeni terapijski pristup funkcioniše i koliko je terapeut obučen za rad sa intenzivnim reakcijama.
Zato na njih ne želimo da odgovorimo jednostavnim: „Ne brinite, sve će biti u redu.“ Jer ne znamo unapred kako će svaka osoba reagovati. I upravo zbog toga nam je važno da razgovaramo o načinu rada, tempu i granicama terapijskog procesa.
Čega se zapravo plašimo kada nas plaši telesna psihoterapija?
Za nekoga ko je navikao na verbalnu psihoterapiju, odnosno psihoterapiju razgovorom, telesna psihoterapija može predstavljati manje poznat način istraživanja sopstvenog iskustva. Kada razgovaramo, možemo birati reči, zastati, nešto objasniti, promeniti temu ili pokušati da razumemo ono što nam se dogodilo. Naravno, i razgovor može izazvati veoma intenzivne emocionalne reakcije.
Ali ako smo godinama navikli da svoja iskustva obrađujemo prvenstveno razmišljanjem, analizom i povezivanjem događaja, možda smo razvili određeni osećaj predvidljivosti u tom procesu. Znamo kako izgleda da ispričamo svoju priču. Znamo kako da govorimo o detinjstvu. Možda možemo veoma jasno da objasnimo zašto imamo teškoće sa bliskošću, granicama ili osećajem sigurnosti.
Ali kada nam neko predloži da obratimo pažnju na ono što se trenutno događa u telu, možda se pojavi neizvesnost. Šta ćemo tamo pronaći? Da li ćemo moći da zaustavimo ono što osećamo? I da li ćemo moći da se vratimo svom svakodnevnom funkcionisanju?
Važno je da kažemo da telesna psihoterapija ne podrazumeva automatski snažnije emocionalne reakcije od verbalne psihoterapije. Ali način na koji doživljavamo određenu intervenciju može biti drugačiji od onoga na šta smo navikli.
Zato strah ne mora biti neosnovan, čak i kada se ono čega se plašimo na kraju ne dogodi.
UslugaTelesna psihoterapija: kako radimo„Ako jednom počnem da plačem, možda nikada neću prestati.“
Ponekad nemamo teškoću da prepoznamo emociju. Znamo da smo tužni. Znamo da smo ljuti. Znamo da smo uplašeni. Ali imamo utisak da će nas određena osećanja, ako im dopustimo da se pojave, potpuno preplaviti.
Možda smo tokom života stekli iskustvo da su emocije nešto sa čim moramo sami da izađemo na kraj. Možda smo morali brzo da se saberemo. Možda nije bilo prostora da budemo uznemireni jer je neko drugi već bio dovoljno uznemiren. Možda smo naučili da je plač znak slabosti ili da ljutnja može da ugrozi važan odnos.
A možda smo već imali iskustvo intenzivne anksioznosti, paničnih napada, disocijacije ili emocionalne preplavljenosti, pa dobro znamo koliko neprijatno može biti kada nam se čini da gubimo kontrolu.
Iz psihodinamske perspektive, načini na koje kontrolišemo, potiskujemo, izbegavamo ili intelektualizujemo određena iskustva mogu imati zaštitnu funkciju.
Ne moramo odmah da ih posmatramo kao prepreke koje treba ukloniti. Možda su nam upravo ti načini funkcionisanja omogućavali da nastavimo školovanje, radimo, održavamo odnose ili prebrodimo određene životne okolnosti.
Zato nije naročito korisno kada psihoterapijski rad predstavljamo kao proces u kojem treba da srušimo sve odbrane i konačno pustimo emocije napolje.
Naše odbrane nisu neprijatelji. One su često deo načina na koji smo naučili da se nosimo sa životom.
Pitanje nije samo kako da ih promenimo, već šta bi se dogodilo kada ih više ne bismo koristili na isti način.
- Da li imamo druge mogućnosti?
- Da li imamo dovoljno podrške?
- Da li možemo postepeno da razvijamo drugačiji odnos prema iskustvima koja nam predstavljaju teškoću?
I upravo tu počinje važan deo psihoterapijskog rada.
Da li telesna psihoterapija znači da ćemo morati ponovo da proživimo traumu?
Ne.
Telesna psihoterapija ne podrazumeva da moramo da se prisetimo svakog traumatskog iskustva, da ga detaljno ispričamo ili da ponovo doživimo sve emocije i telesne reakcije koje su ga pratile.
Takođe, ne postoji pravilo da će se tokom telesne psihoterapije nužno pojaviti potisnuta sećanja. Telesne senzacije nisu pouzdan dokaz da se dogodilo nešto čega se ne sećamo. Ne možemo na osnovu napetosti, drhtanja, bola ili određenog pokreta zaključiti da telo čuva konkretnu uspomenu koju treba otkriti.
U radu sa traumom postoje različiti terapijski pristupi, a izbor zavisi od prirode teškoća, kliničke procene i potreba osobe. Neki oblici terapije uključuju plansku obradu traumatskih sećanja. Drugi se više usmeravaju na sadašnje reakcije, obrasce odnosa, emocionalnu regulaciju ili svakodnevno funkcionisanje.
Telesna psihoterapija može biti jedan deo šireg terapijskog procesa, ali nije zamena za sve druge oblike lečenja traume. Važno nam je da ne stvaramo predstavu da je ponovna emocionalna preplavljenost neophodan korak ka oporavku.
To što možemo da izdržimo intenzivno iskustvo ne znači automatski da je ono bilo terapijski korisno.
Nekada se ne plašimo samo onoga što ćemo osetiti, već i toga da li će neko ostati sa nama dok to osećamo
Postoji još jedna dimenzija ovog straha o kojoj se možda manje govori. Kada kažemo: „Plašim se šta će se sve podići“, možemo se pitati i šta očekujemo da će se dogoditi u odnosu sa terapeutom.
- Da li ćemo biti previše?
- Da li ćemo ga preplaviti svojim emocijama?
- Da li ćemo se osećati posramljeno ako zaplačemo?
- Da li će terapeut znati šta da radi ako postanemo jako uznemireni?
Da li ćemo moći da kažemo da nam je nešto preintenzivno? Da li će nas ozbiljno shvatiti? A možda se pitamo i nešto što ne izgovaramo tako lako: „Hoće li i ova osoba očekivati da se saberem što pre?“
Način na koji smo ranije doživljavali podršku drugih ljudi može uticati na ono što očekujemo u terapijskom odnosu. Ako su naše emocije često bile dočekivane kritikovanjem, povlačenjem ili nestrpljenjem, možda nam nije jednostavno da poverujemo da možemo biti uznemireni, a da druga osoba ne ode, ne naljuti se ili ne pokuša da nas što pre popravi.
Poverenje se gradi na onome što terapeut zaista radi
Ali ne moramo svaku zabrinutost zbog terapeuta objašnjavati prethodnim odnosima. Poverenje treba da se gradi i na onome što terapeut zaista radi: na sposobnosti da sluša, objasni intervenciju, prepozna granice svojih kompetencija, razgovara o mogućim rizicima i prihvati da klijent nešto ne želi.
Iz relacione perspektive, terapijski odnos nije samo mesto u kojem obrađujemo iskustva iz prošlosti. To je i stvarni odnos koji nastaje između dve osobe, sa svim pitanjima poverenja, očekivanja, nerazumevanja i mogućnosti da se nesporazumi razjasne.
Zato ne želimo da preskočimo pitanje: „Da li ću moći da se nosim sa tim?“ Želimo da razumemo i drugi deo:
„Kako ćemo zajedno postupati ako mi nešto bude previše?“
Kako znamo da li je nešto previše za nas?
Ne postoji jedna univerzalna granica emocionalnog intenziteta koja važi za sve ljude. Nekada možemo razgovarati o veoma bolnim iskustvima, a da ostanemo dovoljno prisutni i sposobni da razmišljamo. Nekada nas i relativno mala intervencija može značajno uznemiriti.
Na to mogu uticati prethodna iskustva, trenutno psihičko i fizičko stanje, kvalitet sna, životne okolnosti, podrška koju imamo, kao i način na koji se terapija odvija.
U nekim terapijskim pristupima govori se o prozoru tolerancije: okviru koji pomaže da razumemo razliku između nivoa pobuđenosti pri kojem možemo dovoljno dobro da funkcionišemo i stanja izražene preplavljenosti ili povlačenja.[4] To je koristan klinički koncept, ali ne predstavlja precizan instrument kojim možemo izmeriti koliko emocija određena osoba može da podnese.
U praksi pratimo kako se osoba oseća, da li može da ostane orijentisana, da razmišlja, govori, donosi odluke i kako se oporavlja nakon zahtevnih intervencija. Nekada ćemo primetiti ubrzano disanje, pojačanu napetost ili potrebu za povlačenjem. Nekada ćemo teško pratiti razgovor. Nekada ćemo imati utisak da nam se sve događa prebrzo.
Ali nijedan pojedinačni telesni znak ne govori sam za sebe šta se psihološki događa. Zato ne pratimo samo senzacije. Razgovaramo sa osobom i proveravamo njeno iskustvo.
A kada primetimo da je nešto previše, to nije poziv da po svaku cenu nastavimo. Možda treba da usporimo, promenimo intervenciju, vratimo se razgovoru ili preispitamo terapijski plan.
Ako vas ovo pitanje muči, o njemu možemo da razgovaramo već na prvom susretu.
Kako može izgledati rad kada se plašimo emocionalnog preplavljivanja?
Da bismo ovo približili, zamislimo jednu situaciju.
Ovo je samo jedna od mnogih mogućih varijacija telesne psihoterapijske seanse, a ne univerzalni postupak koji se primenjuje sa svakim klijentom.
Dolazimo na prvu seansu i kažemo:
„Ja bih volela da probam telesnu psihoterapiju, ali me iskreno strah. Imam osećaj da se tu može otvoriti svašta nešto.“
Terapeut može da nas pita šta konkretno zamišljamo kada kažemo da će se nešto otvoriti. Možda odgovorimo:
„Pa, ne znam. Da počnem da plačem, da se setim svega, da mi bude loše posle.“
„Već mi je život dovoljno komplikovan. Ne treba mi da posle terapije ne mogu da funkcionišem.“
Umesto da nas uverava da nema razloga za strah, terapeut može da se zainteresuje za ono što govorimo. Kako smo ranije reagovali kada smo bili veoma uznemireni? Šta nam je tada pomagalo? Da li smo imali iskustvo psihoterapije koja je za nas bila preintenzivna? Šta očekujemo od telesnog rada? Šta bismo želeli da izbegnemo?
Možda ćemo otkriti da nas nije toliko strah konkretne vežbe koliko mogućnosti da izgubimo kontrolu. A možda ćemo shvatiti da imamo sasvim drugačiji strah.
„Meni je neprijatno da me neko posmatra dok pokušavam da osetim nešto u telu.“
I to može postati tema razgovora.
Povezan tekstŠta ako nam je neprijatno da osećamo telo?Telesna psihoterapija ne mora da počne vežbom
Ne moramo odmah da radimo telesnu vežbu. Možda će nam prvih nekoliko susreta biti potrebno da upoznamo terapeuta i način rada. Možda ćemo isprobati neku jednostavnu intervenciju koja ne izaziva veliku uznemirenost. Možda ćemo ostati u razgovoru. Možda ćemo u nekom trenutku reći:
„Ja sada ne bih dalje.“
I važno je šta se tada događa. Da li terapeut prihvata naš odgovor? Da li nam daje prostor da objasnimo zbog čega želimo da stanemo? Možemo li zajedno da razmotrimo šta nam je bilo teško, bez pretpostavke da je svako zaustavljanje otpor koji treba prevazići?
Ne mora se dogoditi veliko emocionalno otvaranje da bi se tokom seanse odvijao važan psihoterapijski proces. Ponekad je upravo mogućnost da kažemo da nam nešto ne odgovara drugačije iskustvo od onoga koje smo imali u mnogim ranijim odnosima.
PročitajteKako izgledaju sesije telesne psihoterapije„Ali zar ne moram da izađem iz svoje zone komfora da bih nešto promenila?“
Neprijatnost i preplavljenost nisu isto.
I telesna psihoterapija, kao i svaka druga, ponekad uključuje susret sa iskustvima koja smo izbegavali, razgovore koje nam je teško da vodimo i preispitivanje načina na koje smo navikli da funkcionišemo. Promena ne mora uvek biti prijatna.
Ali ne možemo iz toga zaključiti da je svako povećanje emocionalnog intenziteta korisno. Niti da ćemo ostvariti veći napredak ako više patimo tokom seanse. Postoji razlika između toga da zajedno istražujemo nešto teško i toga da se osoba oseća toliko preplavljeno da više ne može smisleno da učestvuje u procesu. Važno nam je da prepoznamo tu razliku.
Ako je cilj terapije da razvijamo veću fleksibilnost, sposobnost emocionalne regulacije, kvalitetnije odnose i drugačije načine reagovanja, onda intenzitet nije cilj sam po sebi. Nekada ćemo se približavati određenom iskustvu postepeno. Nekada ćemo ga istraživati kroz razgovor. Nekada će biti važno da se udaljimo od previše uznemirujuće teme i vratimo joj se kada imamo više kapaciteta. A nekada ćemo proceniti da određeni pristup trenutno nije odgovarajući.
Ne treba da pokušavamo da dokažemo koliko možemo da izdržimo.
Da li treba da čekamo da budemo potpuno spremni?
Ovo pitanje ima dve strane. S jedne strane, ne moramo čekati da nestane svaki strah pre nego što započnemo psihoterapiju. Možemo doći sa neizvesnošću. Možemo doći sa mnogo pitanja. Možemo reći da nismo sigurni da želimo telesni rad, ali da bismo voleli da razumemo šta on podrazumeva. Prvi susreti mogu služiti upravo tome.
S druge strane, ne treba da ignorišemo ozbiljnu zabrinutost samo zato što smo čuli da je telesna psihoterapija dobra za traumu ili nervni sistem. Ako imamo izrazite disocijativne simptome, akutnu psihičku nestabilnost, ozbiljna pogoršanja ili druge okolnosti koje zahtevaju dodatnu procenu, važno je da se terapijski plan prilagodi našem stanju. Nekada će biti potrebno uključiti i druge stručnjake.
Nije svaka vrsta terapije odgovarajuća za svakoga, niti u svakom trenutku.
Spremnost ne znači odsustvo straha. Ali ne znači ni obavezu da nastavimo uprkos svakom signalu da nam određeni rad trenutno ne odgovara.
Koliko često dolazimo ako se plašimo da će telesna psihoterapija biti preintenzivna?
Kada razmatramo da li je telesna psihoterapija za nas, često pitamo da li treba dolaziti jednom nedeljno ili je bolje napraviti duže razmake.
Naš uobičajeni početni predlog jeste jedna seansa nedeljno, jer nam kontinuitet omogućava da gradimo terapijski odnos, pratimo reakcije i postepeno razvijamo zajedničko razumevanje procesa. Međutim, to nije univerzalno pravilo. Nekada se možemo dogovoriti da se viđamo jednom u dve nedelje, a u određenim okolnostima može biti primereniji i drugačiji ritam.
Važno je da ne pretpostavimo da je veći razmak automatski najbolje rešenje kada je rad intenzivan. Ponekad je važnije da promenimo način rada nego učestalost susreta.
Ako svaka seansa dovodi do dugotrajne uznemirenosti, trebalo bi da preispitamo šta se tokom njih događa, koliko nam intervencije odgovaraju i kakvu podršku imamo između susreta. Ne bismo želeli da osoba nedeljama pokušava sama da izađe na kraj sa posledicama terapije, uz objašnjenje da je to očekivani deo procesa.
UslugaKo-terapija: kada u radu učestvuju dva terapeutaA šta ako telesna psihoterapija ipak otvori nešto teško?
Moguće je da tokom psihoterapije dođemo u kontakt sa bolnim emocijama, sećanjima ili telesnim reakcijama. Ne bi bilo odgovorno da obećamo da se to nikada neće dogoditi. Ali možemo razgovarati o tome kako radimo sa takvim situacijama.
- Kako prepoznajemo da se intenzitet povećava?
- Šta možemo da uradimo ako nam nešto postane previše?
- Kako završavamo seansu kada smo otvorili zahtevnu temu?
- Kako pratimo ono što se događa između susreta?
- Kada je potrebno prilagoditi terapiju ili uključiti dodatnu stručnu podršku?
Važno je da ta pitanja ne ostanu neizgovorena.
Nekada klijenti misle da terapeut očekuje da budu hrabri, da nastave i da ne odustaju kada postane teško. A možda je upravo to deo njihovog problema i izvan terapije. Godinama nastavljaju kada su iscrpljeni. Govore „mogu“ kada zapravo više ne mogu. Ne traže pauzu jer misle da će razočarati drugu osobu. I onda dođu na psihoterapiju i pokušavaju isto.
Zato nam je važno da terapijski odnos ne postane još jedno mesto na kojem moramo da prelazimo preko sopstvenih granica. To ne znači da ćemo svaku neprijatnost izbeći. Znači da ćemo pokušati da razumemo šta se događa i da o tome možemo zajedno da odlučujemo.
Ne morate doći hrabri. Dovoljno je da nam kažete šta vas brine.
Možda je važnije pitanje da li smemo da kažemo da nam je previše
Kada razmišljamo o tome kako radi telesna psihoterapija, lako možemo steći utisak da se sve vrti oko senzacija, disanja, napetosti, pokreta i emocija. Ali u integrativnom relacionom radu zanima nas i nešto drugo.
- Kako nam je sa sopstvenim potrebama?
- Kako nam je da zatražimo pomoć?
- Kako nam je da budemo ranjivi pred drugom osobom?
- Da li verujemo da možemo da kažemo da nam nešto nije prijatno?
- Da li očekujemo da će drugi poštovati naše granice?
I možda posebno važno: možemo li da ostanemo u odnosu i kada kažemo „ne“?
Nekada je strah od telesne psihoterapije zaista povezan sa zabrinutošću zbog intenzivnih emocija. Nekada je povezan sa prethodnim neprijatnim iskustvima u terapiji. Nekada nam je teško da prepustimo deo kontrole procesu koji ne poznajemo. A nekada nas najviše plaši pitanje da li će druga osoba razumeti koliko nam je nešto teško.
Ne moramo unapred znati koje je objašnjenje naše. Možemo početi upravo od tog straha.
Ne moramo da otvorimo sve da bismo počeli nešto da menjamo
Postoji ideja da psihoterapija mora da bude bolna da bi bila delotvorna. Da moramo da dođemo do najtežih sećanja. Da moramo da se suočimo sa svime što smo potisnuli. Da moramo potpuno da se raspadnemo kako bismo se ponovo sastavili.
Ali psihoterapijski proces ne funkcioniše po jednom takvom pravilu. Nekada je važno da govorimo o bolnim iskustvima. Nekada da razumemo kako nas ona oblikuju danas. Nekada da radimo sa emocionalnim i telesnim reakcijama koje se pojavljuju u sadašnjosti. A nekada da prvi put imamo iskustvo da možemo nešto da odbijemo, usporimo ili prekinemo, a da zbog toga ne izgubimo odnos.
Promena može da ide postepeno
Promena ne zahteva da sve otvorimo odjednom. Ne zahteva ni da svaku emociju osetimo najintenzivnije moguće.
Možda ćemo postepeno razvijati sposobnost da ostanemo u kontaktu sa nekim iskustvima od kojih smo ranije morali da se udaljimo. Možda ćemo naučiti da prepoznajemo kada nam je potrebno više podrške. Možda ćemo promeniti način na koji razumemo sopstvene reakcije. A možda ćemo otkriti da nam je potreban drugačiji terapijski pristup. Sve to može biti deo odgovornog psihoterapijskog procesa.
Ne moramo da dokazujemo koliko toga možemo da podnesemo da bismo zaslužili pomoć.
I možda je upravo to važan odgovor na početno pitanje: „Šta ako se podigne nešto sa čim neću moći da se nosim?“
Ne možemo unapred obećati da se tokom terapije nikada nećemo susresti sa nečim teškim. Ali možemo od početka razgovarati o svojim strahovima, imati pravo na granice, postavljati pitanja i zajedno sa terapeutom procenjivati šta nam odgovara.
Jer cilj nije da iz terapije izađemo sa dokazom koliko smo sposobni da izdržimo. Cilj je da razvijamo više mogućnosti da razumemo sebe, odnosimo se prema svojim iskustvima i živimo drugačije. A nekada taj proces počinje veoma jednostavnom rečenicom:
„Želim da probam, ali me je strah.“
I ne moramo odmah da uradimo ništa više od toga da taj strah zajedno ozbiljno shvatimo.
Razmišljate o telesnoj psihoterapiji, ali niste sigurni da li je za Vas?
Ako već imate iskustva sa verbalnom psihoterapijom, možda Vas zanima kako izgleda rad koji uključuje telo, ali niste sigurni da li bi Vam takav pristup odgovarao.
Na našoj stranici Telesna psihoterapija možete pročitati više o samom modalitetu, načinu rada i različitim mogućnostima psihoterapijskog procesa.
Kada nam pišete, možete nam reći šta biste želeli da istražujete, kakva su Vaša prethodna iskustva sa psihoterapijom i šta Vas brine u vezi sa telesnim radom. To nam pomaže da razmotrimo koji bi terapeut i način rada mogli da odgovaraju Vašim potrebama.
Ne morate unapred znati da li je telesna psihoterapija pravi izbor za Vas. I to možemo zajedno istražiti.
Ako vas ova tema dotičeMožete nam se javiti i sa strahom. Od njega i počinjemo.
Stručna literatura i dodatno čitanje
- 1Lindahl, J. R., Fisher, N. E., Cooper, D. J., Rosen, R. K. i Britton, W. B. (2017). The varieties of contemplative experience: A mixed-methods study of meditation-related challenges in Western Buddhists. PLOS ONE, 12(5), e0176239. Istraživanje
- 2NICE (2018). Post-traumatic stress disorder: NG116. Kliničke smernice o proceni i lečenju posttraumatskog stresnog poremećaja. Smernice ne predstavljaju preporuku da je svaka telesna psihoterapija tretman izbora za PTSP. Pročitajte kliničke smernice
- 3European Association for Body Psychotherapy (EABP). Ethics for Body Psychotherapists. Etički okvir
- 4Siegel, D. J. (1999). The Developing Mind: Toward a Neurobiology of Interpersonal Experience. New York: Guilford Press.
- 5Ogden, P., Minton, K. i Pain, C. (2006). Trauma and the Body: A Sensorimotor Approach to Psychotherapy. New York: W. W. Norton.
- 6Eubanks, C. F., Muran, J. C. i Safran, J. D. (2018). Alliance rupture repair: A meta-analysis. Psychotherapy, 55(4), 508–519.
