Šta ako ne osećamo svoje telo ili nam je neprijatno da ga osećamo?

Real Talk

Terapeut me pita šta osećam, a ja 0 bodova

O odnosu sa sopstvenim telom, emocijama, ranom iskustvu i privrženosti, i o tome zašto povezivanje sa telom nije za svakoga jednostavno, niti uvek prijatno, posebno kada ne osećamo svoje telo ili nam je neprijatno da ga osećamo.

Dobra vest za početak: ovde se bodovi ne broje.

Šta ako ne osećamo svoje telo, a svi nam kažu da se povežemo sa njim?

Ovo su iskustva koja možemo čuti od ljudi koji prvi put dolaze na telesnu psihoterapiju, ali i od onih koji su godinama u psihoterapijskom procesu.

Često se govori o tome koliko je važno da budemo povezani sa svojim telom. Da prepoznajemo emocije, osluškujemo potrebe, primetimo napetost, zastanemo i obratimo pažnju na ono što se događa u nama.

Ali mnogo ređe razgovaramo o tome zašto nekima od nas upravo to može biti toliko teško.

• Šta ako smo naučili da svoje telo uglavnom zanemarujemo?
• Šta ako nam je pažnja usmerena na telo neprijatna ili nas dodatno uznemirava?
• Šta ako ne prepoznajemo glad dok ne postanemo iscrpljeni, umor dok potpuno ne klonemo ili ljutnju dok ne odreagujemo mnogo burnije nego što smo želeli?
• A šta ako toliko pažljivo pratimo sve što se događa u telu da nas i najmanja promena pulsa, disanja ili napetosti zabrine?

Da bismo razumeli ovakva iskustva, nije dovoljno da kažemo da samo treba više da se povežemo sa telom. Najpre moramo razumeti kakav smo odnos sa njim razvijali.

Da li je moguće da ne osećamo svoje telo?

Naše telo ne prestaje da šalje i obrađuje informacije samo zato što ih ne prepoznajemo svesno. Tokom čitavog dana nervni sistem obrađuje informacije o stanju unutrašnjih organa, disanju, radu srca, gladi, sitosti, telesnoj temperaturi i brojnim drugim procesima.

Deo sposobnosti da opažamo i tumačimo unutrašnje telesne signale nazivamo interocepcijom.^[1] Međutim, registrovanje telesnih signala, njihovo svesno opažanje i razumevanje njihovog značenja nisu potpuno iste stvari.

Čak i kada kažemo da ne osećamo svoje telo, možemo primetiti da nam je stomak stegnut, ali ne znati da li smo gladni, uznemireni ili nam nešto fizički ne prija. Možemo osetiti ubrzano lupanje srca, ali ne znati da li smo uplašeni, uzbuđeni, fizički iscrpljeni ili reagujemo na neku drugu okolnost. Možemo znati da smo ljuti, ali ne primećivati neku posebno izraženu telesnu senzaciju.

Ponekad nemamo teškoću da osetimo telo, već da povežemo određenu senzaciju sa emocionalnim iskustvom. Nekada teško prepoznajemo i samu emociju. Nekada, pak, sasvim dobro prepoznajemo telesne senzacije, ali im pridajemo zabrinjavajuće značenje.

Zato pitanje „šta osećamo u telu“ nije jednostavno za svakoga, i nije neobično ako ponekad ne osećamo svoje telo onako kako drugi od nas očekuju.

Kako učimo da osećamo i razumemo svoje telo?

Ako danas ne osećamo svoje telo, korisno je znati da odnos sa sopstvenim telom ne razvijamo potpuno nezavisno od odnosa sa drugim ljudima. U ranom razvoju oslanjamo se na odrasle koji prepoznaju naše potrebe, reaguju na uznemirenost, pomažu nam da se umirimo i postepeno povezuju naša iskustva sa značenjem.

Mala deca ne dolaze na svet sa već razvijenim sposobnostima da jasno razlikuju sve svoje emocionalne i telesne doživljaje. Ona ih razvijaju kroz sazrevanje, iskustvo i odnose.

Zamislimo dete koje plače jer je uplašeno. Odrasla osoba može da primeti njegov strah, približi se, ponudi utehu i pomogne mu da postepeno razume šta mu se dogodilo. Ali može i da reaguje drugačije:

Naravno, jedna takva rečenica neće odrediti nečiji celokupan odnos sa telom i emocijama. Razvoj je mnogo složeniji od toga. Ali ako se određeni obrasci ponavljaju, možemo postepeno učiti da svoja iskustva dovodimo u pitanje, zanemarujemo ili prilagođavamo onome što drugi smatraju prihvatljivim.

• Možda smo umorni, ali se od nas očekuje da nastavimo.
• Možda smo uznemireni, ali dobijamo poruku da preterujemo.
• Možda osećamo ljutnju, ali učimo da je pokazivanje nezadovoljstva opasno za odnos.

Vremenom možemo postati veoma vešti u tome da prepoznajemo šta drugi očekuju od nas, dok sopstvene potrebe opažamo sa zakašnjenjem.

Ipak, ovo nije jedino moguće objašnjenje teškoća u telesnoj svesnosti. Na njih mogu uticati zdravstveno stanje, neurološke i razvojne razlike, dugotrajan stres, lekovi, iskustva bola i mnoge druge okolnosti.

Ne postoji jedna univerzalna priča o tome zašto ne osećamo svoje telo.

Kada mnogo bolje osećamo druge nego sebe

Neki od nas odrastali su u okruženjima u kojima je raspoloženje drugih ljudi bilo veoma važno. Možda smo morali da procenimo da li je roditelj ljut pre nego što nešto pitamo. Možda smo pažljivo slušali promene u nečijem glasu. Možda smo znali kada treba da ćutimo, kada da se povučemo ili kada da pokušamo da popravimo atmosferu (o tome više u tekstu Previše udovoljavate drugima?).

U takvim okolnostima možemo razviti veliku osetljivost na interpersonalne signale. Primećujemo promenu izraza lica, ton glasa, tišinu, uzdah ili nečije povlačenje. Ali ako nas neko pita:

Možda ne znamo. Ne zato što nemamo želje, već zato što smo mnogo više iskustva stekli u praćenju drugih nego u obraćanju pažnje na sebe.

Slično se može događati i sa telom: ne osećamo svoje telo, jer nam je pažnja kod drugih. Možemo satima razgovarati o tome kako se druga osoba oseća, šta joj je potrebno i zašto je nešto uradila. Ali tek na kraju dana primetimo da nismo jeli, da smo iscrpljeni ili da nas boli glava.

Kakvo smo mesto za sebe imali u odnosima?

Iz relacione perspektive, ovde nas ne zanima samo sposobnost prepoznavanja telesnih senzacija. Zanima nas i kakvo smo mesto za sebe imali u odnosima u kojima smo odrastali.

• Da li je bilo prostora za naše potrebe?
• Da li smo mogli da budemo uznemireni, a da ne izgubimo kontakt sa važnom osobom?
• Da li je naše „ne“ moglo da postoji bez ozbiljnih posledica?
• Da li smo imali pravo da se odmorimo pre nego što potpuno iscrpimo svoje kapacitete?

To su pitanja koja mogu postati važna i u telesnoj psihoterapiji. Ne zato što se svaki problem sa telom svodi na detinjstvo, već zato što je naš odnos sa sobom često oblikovan i iskustvom odnosa sa drugima.

Kada telo osećamo previše

Postoji i drugačije iskustvo. Neki od nas nisu udaljeni od telesnih senzacija. Naprotiv, veoma ih intenzivno primećujemo. Osetimo promenu rada srca i odmah se zabrinemo. Primetimo blagu vrtoglavicu i počnemo da proveravamo šta nije u redu. Osetimo pritisak u grudima i pažnja nam se gotovo potpuno usmeri na njega.

Ponekad određenu senzaciju primetimo, protumačimo je kao pretnju, postanemo uznemireniji, pa se i sama senzacija dodatno pojača. Tada možemo upasti u krug stalnog praćenja telesnog stanja.

U takvim situacijama savet „samo obrati pažnju na telo“ ne mora biti od pomoći. Jer upravo to već radimo, možda i više nego što nam prija.

Važno je razlikovati sposobnost prepoznavanja telesnih signala od načina na koji ih tumačimo. Veća usmerenost pažnje na telo ne znači automatski bolju emocionalnu regulaciju. Za nekoga je korisno da nauči da primeti signale koje je ranije zanemarivao. Za drugoga može biti važnije da razvije fleksibilnost pažnje, kako ne bi morao neprestano da nadgleda sve što se u telu događa.

A nekada i ista osoba može imati oba iskustva: u jednoj oblasti ne osećamo svoje telo, a u drugoj ga osećamo previše. Možemo biti veoma osetljivi na lupanje srca, a istovremeno teško prepoznavati glad, umor ili emocionalnu potrebu.

Zašto nam je nekada neprijatno da zatvorimo oči i usmerimo pažnju na telo?

Zamislimo da smo na psihoterapiji i terapeut predloži:

Za jednu osobu to može biti sasvim prijatno iskustvo. Za drugu može izazvati nelagodnost.

• Možda joj smeta da zatvori oči pred nekim koga još ne poznaje dovoljno.
• Možda počinje da primećuje ubrzano disanje, pa postaje uznemirenija.
• Možda se oseća ranjivo kada ne može lako da prati šta se događa oko nje.
• Možda joj mirovanje otežava da ostane usmerena na sadašnji trenutak.

Možda nema nikakvo posebno objašnjenje. Jednostavno joj ne prija. I to je dovoljno važna informacija.

I kada ne osećamo svoje telo i kada ga osećamo previše, u telesnoj psihoterapiji ne bi trebalo da podrazumevamo da je zatvaranje očiju, usporavanje disanja ili obraćanje pažnje na unutrašnje senzacije dobar početak za svaku osobu. Nekada nam više odgovara da gledamo oko sebe. Da ostanemo u razgovoru. Da promenimo položaj. Da se pomerimo. Da napravimo pauzu. Da ne radimo nikakvu posebnu vežbu.

A to uključuje i pravo da nešto ne želimo.

Šta ako je udaljavanje od telesnog iskustva nekada imalo smisla?

Kada govorimo o odbrambenim procesima, često ih predstavljamo kao nešto što treba ukloniti. Kao da postoji neki autentičan deo nas do kojeg možemo doći tek kada prestanemo da se branimo.

Ali iz psihodinamske i relacione perspektive, odbrane nisu samo prepreke. One mogu predstavljati načine na koje smo pokušavali da se nosimo sa iskustvima koja su nam bila preteška, previše konfliktna ili nedovoljno podržana.

Ako smo dugo morali da funkcionišemo uprkos bolu, strahu ili emocionalnom opterećenju, možda smo razvili načine da određene doživljaje manje primećujemo. To ne znači da smo svesno odlučili da ih isključimo. Niti znači da svaka smanjena telesna svesnost predstavlja psihološku odbranu. Ali kod nekih ljudi udaljavanje od telesnog iskustva može imati određenu zaštitnu funkciju.

Zamislimo osobu koja je tokom odrastanja često morala da bude pribrana, odgovorna i dostupna drugima. Nije bilo mnogo prostora da se raspadne, zastane ili zatraži pomoć. Danas možda odlično funkcioniše pod pritiskom, ali teško prepoznaje kada joj je dosta.

Njen organizam nije nužno „zaboravio“ kako da oseća. Možda je tokom života naučila da određenim signalima ne pridaje pažnju, jer za njih nije bilo dovoljno prostora.

Ako u terapiji odmah pokušamo da uklonimo takav način funkcionisanja, možemo prevideti koliko je on nekada bio važan. Zato nas ne zanima samo šta osoba ne oseća. Zanima nas i kako joj je sa onim što oseća, šta joj određene reakcije omogućavaju, a šta joj danas otežavaju.

Pročitajte višeSomatic Experiencing®: kako radimo sa telom i nervnim sistemom

„Kao da nisam u svom telu“: kada se pojavljuje osećaj odvojenosti

Neki ljudi svoje iskustvo opisuju drugačije.

Ovakvi opisi mogu se pojaviti u okviru disocijativnih iskustava, uključujući depersonalizaciju ili derealizaciju, ali sami po sebi nisu dovoljni za postavljanje dijagnoze. Disocijacija ne predstavlja jedan jedinstveni fenomen i može imati različite oblike, intenzitet i uzroke.

Neka iskustva odvojenosti mogu biti prolazna. Druga mogu biti učestala, uznemirujuća ili značajno ometati svakodnevno funkcionisanje. Važno je da ih ne romantizujemo kao znak da smo „otišli iz tela“, niti da ih automatski objašnjavamo traumom.

Kada osoba ima učestala ili intenzivna iskustva ove vrste, potrebna je pažljiva stručna procena, uključujući razmatranje mogućih zdravstvenih i drugih uzroka, na primer kroz pregled kod psihijatra.

I kada ne osećamo svoje telo, u psihoterapijskom radu ne moramo da insistiramo da osoba odmah usmeri pažnju na sve unutrašnje senzacije. Nekada je korisnije da započnemo od razgovora, odnosa, spoljašnjeg okruženja ili aktivnosti koje joj pomažu da ostane orijentisana u sadašnjosti. Tempo i vrsta intervencija zavise od konkretne osobe.

Kako telesna psihoterapija izgleda kada ne osećamo svoje telo ili ne želimo da ga osećamo?

Često postoji predstava da telesna psihoterapija počinje tako što zatvorimo oči, osluškujemo disanje i tražimo senzacije. To jeste jedan od mogućih načina rada, ali nije univerzalan niti obavezan.

U integrativnoj telesnoj psihoterapiji možemo koristiti razgovor, pokret, rad sa osloncem, prostornim odnosom, emocionalnim iskustvom i terapijskim odnosom. Nekada ne moramo raditi ništa što bi spolja izgledalo kao telesna intervencija.

Da bismo približili kako to može izgledati, opisaćemo jednu zamišljenu situaciju. Ovo je samo jedna od mogućih varijacija seanse, a ne način na koji svi telesni terapeuti rade niti postupak koji odgovara svakom klijentu.

„Ne znam šta osećam. Je l' to pogrešan odgovor?“

Zamislimo da smo na seansi i razgovaramo o odnosu sa bliskom osobom. Pričamo kako smo se ponovo našli u situaciji da uradimo nešto što nismo želeli. Razumemo zašto smo pristali. Znamo da se plašimo da ćemo nekoga razočarati. Terapeut nas u jednom trenutku pita:

Možda postanemo pomalo nervozni. Možda pokušavamo da pronađemo odgovor. Možda nam je neprijatno jer se čini da postoji nešto što terapeut očekuje od nas, a mi ne uspevamo da uradimo.

Umesto da ponavlja pitanje i traži da se više potrudimo, terapeut može da se zainteresuje za naše sadašnje iskustvo.

Sada se otvara sasvim drugačija tema. Ako ne osećamo svoje telo, ne moramo na silu da pronađemo senzaciju u stomaku ili grudima. Možemo istraživati zašto smo pretpostavili da postoji tačan odgovor.

• Kako nam je kada nešto ne znamo?
• Da li nam je poznat osećaj da moramo da zadovoljimo nečija očekivanja?
• Da li i ovde, u odnosu sa terapeutom, pokušavamo da pogodimo šta druga osoba želi od nas?

Možda ćemo prvi put izgovoriti:

Kada pitanje o telu doživimo kao zahtev

Možda terapeut uvidi da je pitanje postavio prebrzo ili na način koji smo doživeli kao zahtev. I o tome možemo razgovarati. Možemo proveriti kako nam je kada nam neko kaže da ne moramo da znamo odgovor. Da li mu verujemo? Da li očekujemo da će nas ipak procenjivati? Da li možemo da ostanemo u kontaktu sa nekim čak i kada ne ispunjavamo njegova očekivanja?

U toj seansi možda nećemo uraditi nijednu vežbu disanja. Nećemo analizirati svaku telesnu senzaciju. Možda ćemo sve vreme sedeti i razgovarati. A ipak ćemo istraživati način na koji doživljavamo sebe, svoja očekivanja, reakcije i odnos sa drugom osobom.

U narednim susretima možda će se pojaviti prostor i za drugačiji telesni rad. A možda ćemo ostati na razgovoru dok ne pronađemo način koji nam više odgovara.

Primer celog tokaKako izgledaju sesije telesne psihoterapije

Zašto nam je, kada ne osećamo svoje telo, važan terapijski odnos, a ne samo tehnika?

Često govorimo o regulaciji nervnog sistema kao da je u pitanju skup tehnika koje treba pravilno primeniti. Ali ljudi ne dolaze na psihoterapiju samo sa nervnim sistemom. Dolazimo sa svojom istorijom, očekivanjima, načinima na koje uspostavljamo bliskost, iskustvima poverenja i nepoverenja, potrebama i strahovima.

• Možda smo naučili da pažnja druge osobe znači da će od nas nešto tražiti.
• Možda nam je teško da budemo posmatrani.
• Možda se opustimo tek kada osetimo da ne moramo ništa da dokazujemo.
• Možda nam je bliskost istovremeno potrebna i neprijatna.

Način na koji doživljavamo terapijske intervencije ne može se potpuno odvojiti od odnosa u kojem se one događaju. Ista rečenica, isto pitanje ili ista vežba mogu imati različito značenje za različite ljude.

Nekome će terapeutovo ćutanje pružiti prostor. Drugome će izazvati osećaj da je prepušten sam sebi. Nekome će pitanje o telu otvoriti radoznalost. Drugome će zvučati kao još jedan zadatak koji mora da obavi pravilno.

Zato u relacionom pristupu ne posmatramo klijentovu reakciju samo kao nešto što se događa unutar njega. Zanima nas i šta se događa između nas.

• Kako je naše pitanje doživljeno?
• Da li smo dovoljno jasno objasnili predlog?
• Da li osoba oseća da može da odbije intervenciju?
• Šta se događa ako nas pogrešno razumemo? Možemo li o tome da razgovaramo, a da ne pokušamo odmah da pronađemo krivca?

Dva terapeuta, jedan procesKo-terapija: kada uz razgovor uključimo i telesni rad

Šta ako nam je neprijatno kada terapeut obraća pažnju na naše telo?

I ovo je važno pitanje, a o njemu se ne govori dovoljno. Neki ljudi ne žele da terapeut komentariše njihov položaj, disanje, pokrete ili izraze lica. Možda imaju iskustva u kojima su njihovo telo i izgled bili predmet procenjivanja, kritike, kontrole ili neželjene pažnje. Možda im je jednostavno neprijatno da budu toliko posmatrani. Možda žele više privatnosti u odnosu na svoje telesno iskustvo.

Zato nije dovoljno da terapeut zna kako da primeti promenu u položaju tela. Potrebno je da zna i kada nije korisno da je komentariše. Ako nešto primetimo, ne znači da odmah moramo da napravimo intervenciju. A ako predložimo istraživanje, važno je da klijent razume zašto to radimo i da ima mogućnost da odbije.

U telesnoj psihoterapiji dodir nije obavezan deo rada. Ukoliko određeni pristup uključuje mogućnost dodira, potrebni su jasan terapijski okvir, prethodni dogovor i dobrovoljna, konkretna saglasnost. Ona se može povući u bilo kom trenutku.^[9]

Ne podrazumevamo da neko želi da ga dodirujemo samo zato što je došao na telesnu psihoterapiju. Isto tako ne podrazumevamo da osoba želi da zatvori oči, legne, menja položaj ili izvodi pokret koji joj ne prija.

Kada ne osećamo svoje telo, a povezivanje sa njim postane još jedan zadatak

Kada ne osećamo svoje telo, danas možemo pronaći bezbroj saveta o tome kako da budemo prisutniji u njemu: jutarnje rutine, vežbe disanja, meditacije, praćenje senzacija, tehnike opuštanja, vežbe za nervni sistem. Neki od tih postupaka mogu imati svoje mesto i biti korisni.

Ali možemo primetiti i nešto drugo. Da smo od povezivanja sa telom napravili još jednu obavezu. Još jednu oblast u kojoj bi trebalo da budemo uspešni.

Sada, pored toga što treba dovoljno da radimo, spavamo, jedemo zdravo, vežbamo i održavamo odnose, trebalo bi i da budemo stalno emocionalno svesni, regulisani i povezani sa telom. A kada ne uspevamo, možda mislimo da ponovo nešto radimo pogrešno.

Posebno je zanimljivo kada se ovo dogodi ljudima koji su već skloni perfekcionizmu, samokritici i preuzimanju prevelike odgovornosti. Tada čak i pokušaj da bolje razumemo sebe može postati nastavak istog obrasca. Pokušavamo da kontrolišemo još jedan deo sopstvenog iskustva:

• Da budemo dobri u osećanju.
• Da imamo pravilne emocionalne reakcije.
• Da se što brže smirimo.
• Da nikada ne budemo preplavljeni.

A možda je upravo ono što treba da istražujemo naš odnos prema tome što ne možemo sve da kontrolišemo.

Može li telesna psihoterapija pomoći kada ne osećamo svoje telo?

Može biti jedan od načina da istražujemo svoj odnos sa telesnim iskustvom, ali ne možemo unapred znati kako će se određena osoba na njega odazvati. Ne polazimo od pretpostavke da svi treba da razvijemo isti nivo telesne svesnosti. Niti da se svi osećamo bolje kada više primećujemo senzacije.

• Za nekoga će važna promena biti da ranije prepozna umor.
• Za nekoga da primeti da je uznemiren pre nego što reaguje impulsivno.
• Za nekoga da nauči da ne tumači svaki telesni signal kao pretnju.
• Za nekoga da može da oseti ljutnju, a da ne mora odmah da je potisne ili izrazi.
• Za nekoga da otkrije da može da kaže terapeutu da mu određena intervencija ne odgovara.
• A za nekoga će važan deo rada biti da razvije mogućnost da pažnju usmerava i ka telu i od njega, u zavisnosti od okolnosti.

Ni kada ne osećamo svoje telo, u tome ne moramo biti sami. Ali to ne znači da terapeut može umesto nas da odredi šta naše telo govori. Mi ostajemo učesnici u razumevanju sopstvenog iskustva.

Terapeut može ponuditi pitanja, opažanja, znanje, intervencije i odnos u kojem možemo istraživati. Ne bi trebalo da nam govori da pouzdano zna šta naša napetost, položaj tela ili određeni pokret znače. Telo, jednostavno, nema univerzalni rečnik.

Da li je svaka nelagodnost u telu psihološka?

Ne.

Ovo je posebno važno naglasiti kada govorimo o telesno orijentisanim terapijskim pristupima. Telesna iskustva imaju različite uzroke. Hronični bol, promene pulsa, umor, vrtoglavica, teškoće sa disanjem, probavne tegobe, promene senzibiliteta i drugi simptomi mogu imati medicinske, psihološke ili kombinovane uzroke.

Zato ne bi trebalo da svaku telesnu senzaciju tumačimo kao znak emocionalne traume, potisnutog sećanja ili nerešenog konflikta.

Psihoterapija može biti značajna podrška osobama koje žive sa hroničnim zdravstvenim teškoćama, ali ne zamenjuje medicinsku procenu i lečenje. Ako imamo nove, neobjašnjene, izražene ili zabrinjavajuće telesne simptome, važno je da budu medicinski procenjeni. Šta se dešava kada su nalazi uredni, a telo i dalje boli, pisali smo posebno.

Ako ne osećamo svoje telo, kako znamo da terapija napreduje?

Ne moramo.

Kada ne osećamo svoje telo, promena se ponekad ne vidi u tome koliko intenzivno nešto osećamo, već u tome kako živimo.

• Možda ranije primetimo da nam nešto ne odgovara.
• Možda prvi put ne odgovorimo automatski na tuđi zahtev.
• Možda nam je lakše da kažemo da smo umorni.
• Možda se manje plašimo telesnih senzacija.
• Možda nam više nije potrebno da stalno proveravamo da li smo dovoljno smireni.
• Možda možemo da ostanemo u kontaktu sa bliskom osobom i kada se ne slažemo.
• Možda možemo da kažemo „ne znam“ bez osećaja da smo nekoga razočarali.

A možda primetimo da nam terapijski pristup koji smo odabrali ipak ne odgovara. I to je važna informacija.

Napredak ne merimo time koliko smo plakali, koliko snažno smo doživeli telesnu senzaciju ili koliko nas je seansa iscrpela. Razgovaramo o ciljevima, promenama u svakodnevnom funkcionisanju, odnosima, emocionalnim iskustvima i tome koliko nam je način rada koristan.

Možda ne treba da naučimo da više osećamo, već da drugačije budemo sa sobom

Kada kažemo da ne osećamo svoje telo, nekada mislimo da ne prepoznajemo određene senzacije. Nekada teško povezujemo telesno i emocionalno iskustvo. Nekada smo toliko usmereni na potrebe drugih da svoje primetimo tek kada postanu veoma izražene. Nekada nam je pažnja usmerena na telo previše neprijatna. A nekada ne postoji naročita teškoća koju treba rešavati. Možda samo nemamo iskustva sa određenim načinom rada ili nam on ne odgovara.

Zato ne želimo da od svakog čoveka pravimo osobu koja neprestano prati svoje telo. Ne želimo ni da telesnu psihoterapiju predstavljamo kao obavezan korak ka boljem mentalnom zdravlju. Želimo da otvorimo mogućnost da istražujemo svoj doživljaj sebe, sopstvene potrebe, emocije i odnose, bez pretpostavke da već unapred znamo šta ćemo pronaći.

Nekada će nam u tome pomoći razgovor. Nekada telesna intervencija. Nekada istraživanje onoga što se događa između nas i terapeuta. A nekada će najvažnije biti da neko prvi put ozbiljno prihvati naš odgovor:

Bez požurivanja. Bez tumačenja da nešto potiskujemo. Bez očekivanja da odmah moramo da pronađemo odgovor.

Kako započeti telesnu psihoterapiju ako nam je kontakt sa telom neprijatan?

Ako razmišljamo o telesnoj psihoterapiji, a ne osećamo svoje telo ili nam je kontakt sa njim neprijatan, važno je da znamo da ne moramo unapred biti spremni na određene vežbe, intenzivna emocionalna iskustva ili usmeravanje pažnje na telesne senzacije.

Na početku, i kada ne osećamo svoje telo, razgovaramo o tome zbog čega dolazimo, kakva su nam prethodna psihoterapijska iskustva, šta nam prija, šta nam je teško i šta bismo želeli da istražujemo. Kako izgleda sam početak, opisali smo u tekstu o prvom susretu sa psihoterapeutom.

Ako imamo iskustva disocijacije, izrazite uznemirenosti, hroničnog bola ili drugih teškoća, važno nam je da ih razumemo u okviru odgovarajuće stručne procene.^[10] Ne mora svaki telesno orijentisani pristup biti odgovarajući za svaku osobu. Zato nam je važno da klijente povezujemo sa terapeutima čije kompetencije i način rada odgovaraju njihovim potrebama.

Više o samom pristupu, razlikama između telesne psihoterapije i pojedinačnih somatskih metoda, kao i mogućnostima rada uživo i online, možete pročitati na našoj stranici Telesna psihoterapija.

Ako vas ova tema dotiče

Stručna literatura i dodatno čitanje

1. 1Khalsa, S. S. i saradnici (2018). Interoception and Mental Health: A Roadmap. Biological Psychiatry: Cognitive Neuroscience and Neuroimaging, 3(6), 501–513. Pregled savremenog razumevanja interocepcije i njene povezanosti sa mentalnim zdravljem. Pročitajte istraživanje
2. 2Garfinkel, S. N., Seth, A. K., Barrett, A. B., Suzuki, K. i Critchley, H. D. (2015). Knowing your own heart: Distinguishing interoceptive accuracy from interoceptive awareness. Biological Psychology, 104, 65–74. PubMed
3. 3Brewer, R., Cook, R. i Bird, G. (2016). Alexithymia: a general deficit of interoception. Royal Society Open Science, 3(10), 150664. Istraživanje
4. 4Fotopoulou, A. i Tsakiris, M. (2017). Mentalizing homeostasis: The social origins of interoceptive inference. Neuropsychoanalysis, 19(1), 3–28. Rad
5. 5Paulus, M. P. i Stein, M. B. (2010). Interoception in anxiety and depression. Brain Structure and Function, 214(5–6), 451–463. Istraživanje
6. 6Lindahl, J. R., Fisher, N. E., Cooper, D. J., Rosen, R. K. i Britton, W. B. (2017). The varieties of contemplative experience: A mixed-methods study of meditation-related challenges in Western Buddhists. PLOS ONE, 12(5), e0176239. Istraživanje
7. 7Yang, J., Millman, L. S. M., David, A. S. i Hunter, E. C. M. (2023). The Prevalence of Depersonalization-Derealization Disorder: A Systematic Review. Journal of Trauma & Dissociation, 24(1), 8–41. Istraživanje
8. 8Eubanks, C. F., Muran, J. C. i Safran, J. D. (2018). Alliance rupture repair: A meta-analysis. Psychotherapy, 55(4), 508–519.
9. 9European Association for Body Psychotherapy (EABP). Ethics for Body Psychotherapists. Etički okvir
10. 10NICE (2018). Post-traumatic stress disorder: NG116. Kliničke smernice o proceni i lečenju posttraumatskog stresnog poremećaja, uključujući rad sa disocijativnim simptomima i emocionalnom regulacijom. Smernice ne predstavljaju preporuku da je svaka telesna psihoterapija tretman izbora za PTSP. Pročitajte kliničke smernice