Kako izgleda seansa, šta zapravo radimo na telesnoj psihoterapiji i po čemu se ovaj pristup razlikuje od psihoterapije u kojoj smo navikli da uglavnom razgovaramo?
Već godinama idem na psihoterapiju. Mnogo toga sam razumela, znam odakle dolaze moji problemi, ali neke stvari se i dalje ponavljaju.
Nikada nisam bila na telesnoj terapiji. Da li se tamo uopšte razgovara?
Da li moram da radim neke vežbe? Šta ako ne umem da osetim ništa u telu?
I znam da ne možete da mi kažete koliko će terapija trajati, ali koliko često bi trebalo da dolazim? Jednom nedeljno? Dva puta? Možda jednom u dve nedelje?
Ovo su neka od pitanja koja često dobijamo kada nam se jave ljudi koji razmišljaju o radu na telesnoj psihoterapiji.
Posebno ih postavljaju oni koji već imaju iskustva sa verbalno orijentisanim psihoterapijskim pristupima. Navikli su da tokom seanse razgovaraju, analiziraju svoja iskustva, razumeju odnose i povezuju sadašnje teškoće sa ranijim životnim događajima.
I upravo tu često nastaje nedoumica. Ako smo već toliko toga razumeli o sebi, šta bismo zapravo radili na telesnoj psihoterapiji? Po čemu bi to iskustvo bilo drugačije?
Hajde da približimo kako ovaj proces može da izgleda, šta od njega možemo da očekujemo, ali i šta ne bi trebalo da očekujemo.
Ako već znate da želite da počnete, ne morate da čitate do kraja.
„Sve razumem, ali kada se nađem u toj situaciji, opet uradim isto“
Možda smo godinama istraživali odnos sa roditeljima. Razumemo kako smo naučili da se prilagođavamo, zašto se plašimo konflikta i zbog čega nam je toliko važno da drugi budu zadovoljni nama (o tome više u tekstu Previše udovoljavate drugima?). Možemo da objasnimo svoj obrazac gotovo kao da držimo predavanje.
A onda nam neko uputi kritiku.
Osetimo stezanje u grudima i počnemo da se pravdamo.
Glas nam se promeni. Možda se nasmejemo, iako nam uopšte nije smešno.
Ili se potpuno povučemo.
Kasnije razmišljamo: „Zašto sam opet tako reagovala? Pa znam da ne moram da se pravdam.“
Ovde dolazimo do važne razlike između onoga što razumemo i onoga što smo tokom života naučili da radimo gotovo automatski.
Naša iskustva nisu organizovana samo kroz svesna sećanja, misli i priče koje možemo da ispričamo. Deo načina na koji funkcionišemo razvija se kroz emocionalno i implicitno učenje, ponavljane odnose, telesne reakcije i obrasce ponašanja koje smo usvajali mnogo pre nego što smo mogli jasno da ih objasnimo.
Razvojna psihološkinja Karlen Lajons-Rut (Karlen Lyons-Ruth) ovakvo znanje naziva implicitnim relacionim znanjem: znanje o tome „kako se biva sa drugima“, koje ne pamtimo kao priču, nego kao način na koji ulazimo u odnos. Zato se ono često ne menja samim razumevanjem, već kroz novo iskustvo u odnosu.[5]
Iako danas možemo drugačije da razumemo te odnose, naša automatska reakcija ne mora odmah da se promeni.
To ne znači da verbalna psihoterapija nije bila uspešna. Niti znači da nam je sada potrebna neka „dublja“ ili naprednija terapija.
Različiti psihoterapijski pristupi mogu nam omogućiti da istražujemo različite aspekte istog iskustva.
Na telesnoj psihoterapiji posebno nas zanima kako se emocionalni, relacioni i odbrambeni obrasci organizuju i izražavaju kroz naše trenutno telesno iskustvo, ponašanje i kontakt sa drugom osobom.
Ne bavimo se samo pitanjem zašto nešto radimo, već i time kako se to događa, šta se u nama aktivira i kakve mogućnosti imamo da postepeno reagujemo drugačije.
Da li se na telesnoj psihoterapiji razgovara?
Da. I nekada razgovaramo tokom gotovo cele seanse.
Telesna psihoterapija nije zamena za razgovor, niti terapijski pristup u kojem su reči nepoželjne. Na telesnoj psihoterapiji razgovaramo o odnosima, poslu, porodici, detinjstvu, iskustvima koja su nas oblikovala, konfliktima, gubicima, emocijama i svemu što nam je važno.
Međutim, pored sadržaja koji donosimo, pažnju možemo usmeriti i na sam proces. Na primer:
Dok govorimo da nas je neko povredio,
možda primećujemo da se smeškamo.
Dok objašnjavamo da smo ljuti,
govorimo veoma tiho.
Dok pričamo da nam je svejedno,
snažno stežemo šake.
Dok govorimo o osobi koju volimo,
možda primećujemo potrebu da se udaljimo.
Ništa od toga ne mora automatski da znači nešto određeno. Osmeh nije nužno potisnuta tuga. Stegnute šake nisu dokaz ljutnje. Napet stomak ne govori sam po sebi da imamo problem sa granicama.
Ne možemo iz položaja tela pouzdano pročitati nečiju psihološku istoriju. Zato ne tumačimo telo kao zbir simbola kojima terapeut unapred zna značenje. Telo, jednostavno, nema univerzalni rečnik. Umesto toga, istražujemo:
Ponekad otkrijemo vezu sa emocijom ili odnosom. Ponekad ne. I to je deo procesa.
Na telesnoj psihoterapiji ne radimo samo sa telom, već i sa odnosom
Jedan od najvažnijih aspekata telesne psihoterapije jeste ono što se događa između nas i terapeuta. Način na koji smo učili da budemo sa drugima često se pojavljuje i u terapijskom odnosu.
Možda smo osoba koja uvek govori da je sve u redu. Terapeut nas pita da li nam neki predlog odgovara, a mi automatski kažemo: „Da, naravno.“ Tek nekoliko trenutaka kasnije primećujemo da nam zapravo nije prijatno.
Možda nam je teško da kažemo da nešto ne želimo. Možda se bojimo da ćemo razočarati terapeuta ili da će pomisliti da ne sarađujemo. Možda nam se čini da moramo da budemo dobar klijent, da razumemo pitanja, imamo odgovore i pravilno obavljamo ono što nam je predloženo.
I sada se događa nešto zanimljivo. Obrazac zbog kojeg smo možda došli na terapiju pojavljuje se upravo u terapijskom odnosu. Ne samo kao priča o tome kako se ponašamo sa drugima, već kao iskustvo koje se odvija ovde i sada.
Možemo razgovarati o tome kako nam je da odbijemo terapeuta.
Možemo primetiti šta se u nama događa kada nismo sigurni šta se od nas očekuje.
Možemo istraživati kako reagujemo na tišinu, pažnju, bliskost, neslaganje ili osećaj da nas neko posmatra.
Možda ćemo prvi put primetiti da se izvinjavamo čak i kada nismo uradili ništa pogrešno. Ili da nam je teško da kažemo: „Ne razumem šta me pitate.“
U relacionom radu ne posmatramo terapeuta kao neutralnu osobu koja stoji izvan svega ovoga. I terapeut učestvuje u odnosu. Način na koji postavlja pitanja, reaguje, ćuti, predlaže ili odgovara može uticati na naše iskustvo. Zato je važno da na telesnoj psihoterapiji postoji prostor da razgovaramo i o samom terapijskom odnosu.
Odnos sa terapeutom nije samo prijatan dodatak terapiji. Najveća metaanaliza na ovu temu, sa 295 istraživanja i više od 30.000 klijenata, pokazala je da je kvalitet saradnje između klijenta i terapeuta jedan od najpouzdanijih pokazatelja ishoda psihoterapije, nezavisno od pravca u kojem se radi. Zato u relacionom radu na telesnoj psihoterapiji odnosu posvećujemo posebnu pažnju.[12]
Ne istražujemo samo kako nam je sa drugim ljudima. Istražujemo i kako nam je sa nekim ko je upravo sada sa nama.
Kako izgleda jedna seansa na telesnoj psihoterapiji?
Pre nego što opišemo jedan primer, važno je da naglasimo: ne postoji jedan univerzalan način na koji izgleda rad na telesnoj psihoterapiji.
Postoje različiti telesno orijentisani psihoterapijski pravci, različiti terapeuti, klijenti i teme rada. Nekada veći deo seanse provodimo u razgovoru. Nekada istražujemo pokret, položaj tela, oslonac, disanje ili prostorni odnos. Nekada radimo stojeći, sedeći ili u pokretu. Nekada koristimo određene telesne intervencije, a nekada je najvažnije upravo ono što se događa u odnosu.
Sledeći prikaz je zamišljen primer, sastavljen da približi jedan mogući tok seanse. Nije opis stvarnog klijenta, niti predstavlja obrazac po kojem sve seanse treba da izgledaju.
Jedna od mogućih varijacija: kada nam je teško da kažemo „ne“
Zamislimo da dolazimo na seansu i pričamo o situaciji na poslu. Kolega nas je ponovo zamolio da završimo nešto umesto njega. Nismo želeli, imali smo mnogo svojih obaveza, ali smo ipak pristali.
Terapeut može da nas pita šta se dogodilo baš u trenutku kada smo želeli da odbijemo. Pokušavamo da se setimo.
KlijentkinjaPa, ništa posebno. Bilo mi je neprijatno.Možda terapeut primeti da smo se nasmejali dok smo izgovarali poslednju rečenicu. Ne mora odmah ništa da kaže. A možda nas pita:
TerapeutPrimećujete li da ste se nasmejali dok govorite koliko Vam je bilo neprijatno?Zastanemo.
KlijentkinjaDa, pa ja se stalno smejem. I kada sam nervozna.Tu se ne mora dogoditi ništa dramatično. Možemo nastaviti da razgovaramo o tome kada smo naučili da se smeškamo u neprijatnim situacijama, kako je bilo pokazivati nezadovoljstvo u našoj porodici i kakve posledice očekujemo kada nekoga odbijemo.
Kada se granica pojavi u sadašnjem iskustvu
Ali možemo otići i korak dalje. Terapeut nas, uz dogovor, može pozvati da zamislimo kako kolegi odgovaramo: „Ne mogu danas.“ Možda izgovorimo rečenicu veoma tiho. Osetimo da nam se stomak steže.
TerapeutŠta primećujete dok to govorite? KlijentkinjaNeprijatno mi je. Kao da sam bezobrazna.Možda se pojavi potreba da odmah dodamo objašnjenje:
KlijentkinjaAli stvarno imam mnogo posla, nisam ja loša osoba, samo…I ovde možemo zastati. Ne zato što smo nešto pogrešno uradili, nego zato što primećujemo kako brzo pokušavamo da opravdamo sopstvenu granicu.
Možda istražujemo kako nam je da neko vreme ostanemo bez dodatnog objašnjenja. Možda primećujemo da su nam stopala slabo oslonjena na pod, da smo nagnuti napred ili da zadržavamo dah.
Terapeut može predložiti da pronađemo udobniji položaj, osetimo oslonac ili istražimo kako je izgovoriti istu rečenicu dok sedimo drugačije. Ali ne mora. Ako nam takav predlog ne prija, možemo ostati u razgovoru. Ako osećamo da nam je svega previše, možemo se vratiti na neku manje uznemirujuću temu.
Kada se obrazac pojavi između nas i terapeuta
A možda ćemo u jednom trenutku reći:
KlijentkinjaMeni je zapravo neprijatno i sada. Kao da Vi očekujete da ja to uspem.I tada možda dolazimo do važnijeg dela procesa nego što je sama rečenica „ne mogu danas“. Jer sada istražujemo šta se događa između nas i terapeuta.
Da li smo predlog doživeli kao očekivanje? Da li se plašimo da ćemo razočarati drugu osobu? Možemo li da kažemo da nam nešto ne odgovara i proverimo šta će se dogoditi?
Terapeut može prepoznati i sopstveni doprinos tom iskustvu, na primer da je predlog izneo prebrzo ili nedovoljno jasno. Možda se dogodi da se ne složimo. Možda nam treba vremena da osetimo da zaista imamo izbor.
I upravo ta mogućnost da o neslaganju razgovaramo, da se nešto između nas razjasni ili popravi, može postati važan deo terapijskog rada.
A šta smo ovde zapravo radili?
Nismo samo vežbali da kažemo „ne“. Istraživali smo kako se u nama organizuje reakcija kada postoji mogućnost da drugu osobu razočaramo. Primetili smo telesne senzacije, emocije, očekivanja, potrebu za opravdavanjem i način na koji se sve to pojavljuje u odnosu.
Možda smo počeli da prepoznajemo trenutak u kojem prestajemo da biramo i počinjemo automatski da se prilagođavamo. To ne znači da ćemo već sutradan bez teškoće postaviti granicu. Ali možda ćemo sledeći put makar primetiti šta nam se događa pre nego što odgovorimo. A mogućnost da nešto primetimo ponekad otvara prostor da vremenom razvijemo drugačiji odgovor. Kako takav odgovor može da zvuči u svakodnevnom razgovoru, pisali smo u tekstu o asertivnoj komunikaciji.
Ovo je samo jedna varijacija telesne psihoterapije, a ne model koji treba ponavljati sa svakim klijentom. Sa nekom drugom osobom ista tema mogla bi se istraživati kroz pokret, crtež, iskustvo prostorne udaljenosti, razgovor o ranom odnosu sa roditeljem ili sasvim drugačiju intervenciju.
Želite da vidite kako bi ovakav rad izgledao kod vas?
Šta ako na telesnoj psihoterapiji u telu ne osećamo ništa?
Pitate me šta osećam u telu, a ja stvarno ne znam.
Ovaj odgovor nije neobičan. Neki od nas veoma lako prepoznaju telesne senzacije, dok drugi imaju mnogo manje iskustva sa obraćanjem pažnje na njih.
Možda smo dugo živeli tako što smo zanemarivali umor, glad, napetost ili potrebu za odmorom.
Možda smo odrastali u okruženju u kojem nije bilo mnogo prostora za emocije.
Možda nam je bilo korisnije da pažljivo pratimo raspoloženja drugih ljudi nego sopstveno unutrašnje iskustvo.
A možda jednostavno nismo navikli da opisujemo telesne senzacije.
Sposobnost da opažamo signale iz sopstvenog tela naziva se interocepcija. Međunarodna grupa istraživača u preglednom radu iz 2018. godine navodi da se teškoće u interocepciji sve češće prepoznaju kao važan deo različitih teškoća mentalnog zdravlja, od anksioznih i depresivnih do somatskih simptoma. Ljudi se u tome prirodno razlikuju, i to nije znak da „ne umemo“ da budemo u terapiji.[6]
U randomizovanom istraživanju sa ženama koje su bile u lečenju zavisnosti i koje su imale iskustvo interpersonalne traume, osam nedeljnih susreta telesno orijentisane terapije usmerene na svesnost tela (MABT) povećalo je sposobnost opažanja telesnih signala. Učesnice su te veštine koristile i godinu dana kasnije, uz manju žudnju i bolju regulaciju emocija. Drugim rečima, kontakt sa telom nije nešto što ili imamo ili nemamo: može postepeno da se uči, u sopstvenom tempu.[13]
Ne moramo odmah znati šta osećamo. Ne moramo zatvarati oči, duboko disati ili neumorno tražiti senzaciju koju ne možemo da pronađemo. Možemo početi od nečega mnogo jednostavnijeg:
Nekada nam je lakše da primetimo ono što se događa oko nas nego unutar nas. I to je sasvim prihvatljiv početak.
Na telesnoj psihoterapiji ne postoji obaveza da budemo naročito povezani sa telom pre nego što započnemo rad. Upravo način na koji doživljavamo ili ne doživljavamo sopstveno telo može postati deo našeg istraživanja.
Šta ako ne osećamo svoje telo ili nam je neprijatno da ga osećamo? Ovoj temi posvetili smo poseban tekst: zašto se to dešava i kako mu možemo pristupiti nežno, bez pritiska. Pročitajte višeTelo nije za svakoga mesto sigurnosti
Danas često čujemo savete da treba da se povežemo sa telom, usporimo, zatvorimo oči, duboko dišemo i oslušnemo sebe. Ali šta ako nam upravo to ne prija?
Šta ako, kada zatvorimo oči, postanemo još uznemireniji?
Šta ako nam pažnja usmerena na disanje pojačava osećaj panike?
Šta ako nam je teško da budemo svesni telesnih senzacija zbog traumatskih iskustava, hroničnog bola ili bolesti ili drugih teškoća?
Za neke ljude usmeravanje pažnje na telo zaista može biti umirujuće. Za druge može biti zbunjujuće, preplavljujuće ili neprijatno. Zato na telesnoj psihoterapiji ne polazimo od pretpostavke da je kontakt sa telom uvek prijatan ili da svi treba da koristimo iste tehnike.
Nekada je primerenije da pažnju usmerimo na prostoriju, razgovor, neki spoljašnji oslonac ili samu činjenicu da nismo sami. Nekada nam odgovara pokret, a nekada mirovanje. Nekada možemo istraživati emocionalno zahtevno iskustvo, a nekada je važnije da se bavimo onim što nam trenutno pomaže da ostanemo dovoljno stabilni.
Na telesnoj psihoterapiji ne radimo sa idejom da ćemo klijenta što pre dovesti do intenzivne emocije. Niti da je potrebno da ponovo proživimo traumatsko iskustvo kako bismo ga obradili.
Intenzitet nije isto što i terapijski napredak.
Dobra terapijska procena podrazumeva da razumemo kada je korisno približiti se nekom iskustvu, kada nam je potrebno da zastanemo i kada treba razmotriti drugačiji terapijski pristup.
Po čemu se telesna psihoterapija razlikuje od vežbi za regulaciju nervnog sistema?
Danas postoji mnogo sadržaja o somatici, nervnom sistemu, disanju, oslobađanju napetosti i traumatskim reakcijama. Neki od tih sadržaja mogu biti korisni. Međutim, nije svaka telesna vežba telesna psihoterapija.
Vežba može da nam pomogne da…
- smanjimo napetost, a da pritom ne istražujemo zašto se javlja baš u određenim odnosima;
- sporije dišemo, a da i dalje ne prepoznajemo koliko nam je teško da izrazimo ljutnju;
- osetimo privremeno olakšanje, dok se obrazac stalnog prilagođavanja drugima nastavlja.
Psihoterapijski proces uključuje…
- emocije, odnose i identitet;
- razvojna iskustva i načine na koje smo naučili da se štitimo;
- mogućnosti da uspostavljamo drugačiji odnos prema sebi i drugima. Telesne intervencije su deo tog procesa, ali nisu njegova celina.
To ne znači da vežbe nemaju vrednost. Znači da imaju drugačiju svrhu i da same po sebi ne predstavljaju celovit psihoterapijski proces.
Da se svi dugogodišnji obrasci mogu promeniti jednom vežbom disanja i sa tri snimka na internetu, psihoterapijske edukacije bi verovatno bile znatno kraće. A i računi za njih bili bi prijatniji.
Ako vas zanima kako se jedan specifičan telesni pristup bavi traumom i nervnim sistemom, više možete pročitati na stranici o Somatic Experiencing® terapiji.
Da li je telesna psihoterapija intenzivnija od verbalne?
Ne nužno, ali može biti drugačije doživljena.
Kada smo navikli da o teškim iskustvima prvenstveno razgovaramo, možda nam je poznato kako da o njima razmišljamo i kako da ih objasnimo. Kada na telesnoj psihoterapiji počnemo da primećujemo i neposredne telesne reakcije, možemo doći u kontakt sa aspektima iskustva koje ranije nismo mnogo istraživali.
Sve su to moguće reakcije. Važno je da ne pravimo hijerarhiju između verbalne i telesne psihoterapije. Nije telesni rad nužno dublji, niti je verbalni rad samo intelektualizacija.
U verbalnoj psihoterapiji takođe možemo snažno doživljavati emocije, raditi sa traumom, odnosom i iskustvima koja nisu lako dostupna svesti. I telesna psihoterapija može uključivati mnogo razgovora, promišljanja i povezivanja različitih iskustava. Razlika je u tome šta dodatno uključujemo u terapijsku pažnju i na koji način radimo sa onim što se pojavljuje.
Ako smo prethodno već imali značajno iskustvo verbalne psihoterapije, rad na telesnoj psihoterapiji ne mora da predstavlja novi početak. Može biti prilika da nastavimo istraživanje sebe na drugačiji način.
Koliko često dolazimo na telesnu psihoterapiju?
Naš uobičajeni početni predlog za rad na telesnoj psihoterapiji jeste jednom nedeljno. Nedeljni kontinuitet nam omogućava da postepeno razvijamo terapijski odnos, bolje razumemo problematiku, pratimo promene i radimo sa iskustvima koja se pojavljuju između susreta.
Važno nam je da terapija ne bude niz nepovezanih razgovora, već proces u kojem možemo da se vraćamo na ono što istražujemo i primećujemo kako se naš odnos prema tome menja. Međutim, jednom nedeljno nije univerzalno pravilo koje odgovara svim ljudima u svim okolnostima.
Kontinuitet u kojem se odnos gradi postepeno i u kojem se vraćamo na ono što istražujemo.
Kada nam treba više vremena između susreta ili kada to traže životne okolnosti.
Kada to opravdavaju ciljevi, klinička procena i način na koji se proces odvija.
Kada nam više odgovara jednom u dve nedelje?
Razlozi mogu biti različiti. Možda tek upoznajemo telesno orijentisani način rada i potrebno nam je više vremena između susreta. Možda primećujemo da određene intervencije za nas trenutno predstavljaju veliki emocionalni napor. Možda već imamo druge oblike podrške ili paralelno prolazimo kroz neki drugi terapijski proces. Nekada su razlog životne okolnosti, zdravstveno stanje ili praktične mogućnosti.
Međutim, važno je razlikovati potrebu za prilagođavanjem ritma od izbegavanja neprijatnih tema. Ako je svaka seansa preplavljujuća, rešenje ne mora nužno biti samo da pravimo veće razmake. Možda je potrebno da promenimo način rada, intenzitet intervencija ili da zajedno bolje razumemo šta nam se događa.
I obrnuto, ako nam je teško da dolazimo, to ne znači automatski da se opiremo promeni. To može biti važan deo razgovora.
Da li nekada ima smisla dolaziti češće?
Da, u pojedinim okolnostima možemo razmatrati i češće susrete. To zavisi od ciljeva, kliničke procene, potreba osobe i načina na koji se terapijski proces odvija. Za nekoga će u određenoj fazi biti koristan intenzivniji kontinuitet, dok će za drugoga biti primereniji postepeniji ritam. Češće seanse ne znače automatski brži ili kvalitetniji napredak za svakoga.
Studija objavljena u časopisu Journal of Counseling Psychology (2024) pratila je oko 2.600 klijenata univerzitetskog savetovališta u kratkom radu od 3 do 10 seansi. Kod nedeljnih susreta rano poboljšanje bilo je nešto češće. Kod malog dela klijenata kojima je najpre bilo lošije, pa tek onda bolje, to početno pogoršanje bilo je izraženije kada su dolazili nedeljno. Autori zato preporučuju da se učestalost prilagođava osobi. Istraživanje nije bilo specifično za telesnu psihoterapiju.[1]
U randomizovanom istraživanju sa 200 odraslih osoba sa depresijom u Holandiji, susreti dva puta nedeljno u kognitivno-bihejvioralnoj i interpersonalnoj terapiji doveli su do većeg smanjenja simptoma i manjeg odustajanja od terapije nego susreti jednom nedeljno. Ni ovo istraživanje nije rađeno sa telesnom psihoterapijom, ali pokazuje da gušći ritam u određenim situacijama može imati smisla.[2]
Zato na telesnoj psihoterapiji ne nudimo isti raspored svima. Na početku možemo predložiti jedan ritam, a zatim ga menjati kada zajedno bolje razumemo potrebe i tok procesa.
Ritam susreta dogovaramo zajedno. Javite nam se, pa krenimo od toga šta vama odgovara.
Koliko dugo traje telesna psihoterapija?
„A koliko će mi ukupno seansi biti potrebno?“ Voleli bismo da na ovo pitanje postoji jednostavan odgovor. Ali mnogo toga zavisi od toga zbog čega dolazimo.
Nekada imamo jasno određenu teškoću i želimo da radimo na konkretnom problemu.
Nekada smo zainteresovani za šire istraživanje emocionalnih i relacionih obrazaca.
Nekada iza naših trenutnih reakcija stoje dugogodišnja iskustva koja zahtevaju pažljiviji i dugoročniji proces.
Zato telesna psihoterapija može biti organizovana kao kraći, ciljno usmeren rad ili kao dugoročniji psihoterapijski proces. Na početku rada na telesnoj psihoterapiji razgovaramo o razlozima dolaska, očekivanjima i ciljevima. Tokom rada povremeno preispitujemo šta se menja, šta nam pomaže, šta nam ne odgovara i da li je potrebno promeniti terapijski plan.
Ne možemo odgovorno obećati da će određena teškoća nestati posle pet, deset ili dvadeset seansi. Ali možemo ponuditi transparentan proces u kojem znamo zbog čega nešto radimo, imamo prostora da postavljamo pitanja i zajedno procenjujemo napredak. Jedna seansa obično traje od 45 do 60 minuta, u zavisnosti od teme i terapeuta.
Šta ako posle seanse na telesnoj psihoterapiji osećamo umor, tugu ili uznemirenost?
Nakon nekih susreta na telesnoj psihoterapiji možemo se osećati mirnije, rasterećenije ili prisutnije. Posle drugih možemo osećati umor, zbunjenost, tugu ili uznemirenost. Možda primetimo da smo više razmišljali o određenoj temi. A možda nastavimo dan sasvim uobičajeno.
Nijedna od ovih reakcija sama po sebi ne govori da je seansa bila uspešna ili neuspešna. Važno je kako se osećamo tokom vremena i kako sve to utiče na naše svakodnevno funkcionisanje.
Ne bi trebalo da normalizujemo svako pogoršanje uz objašnjenje da je to znak da terapija „radi“.
Ako smo između susreta izrazito uznemireni, ako nam se pogoršavaju simptomi, spavanje ili funkcionisanje, važno je da to kažemo terapeutu kako bismo mogli da preispitamo način rada i potrebu za dodatnom podrškom. Nekada će biti potrebno smanjiti intenzitet intervencija, promeniti tempo ili uključiti procenu drugog stručnjaka, na primer pregled kod psihijatra.
Telesna psihoterapija takođe nije zamena za medicinsku dijagnostiku. Bol, lupanje srca, vrtoglavicu i druge telesne simptome ne pripisujemo automatski psihološkim uzrocima. Šta se dešava kada su nalazi uredni, a telo i dalje boli, pisali smo posebno.
Da li radimo uživo ili online?
Oba oblika rada imaju svoje mogućnosti i ograničenja.
Uživo imamo zajednički fizički prostor. Možemo istraživati kretanje, udaljenost, položaj tela, oslonac i različite aspekte neverbalnog kontakta. Za neke klijente upravo to predstavlja važan deo iskustva.
Online takođe možemo pratiti telesne senzacije, pokret, emocionalne reakcije i ono što se događa u odnosu sa terapeutom. Ipak, nisu sve intervencije jednako pogodne za online susrete, niti će takav način rada odgovarati svakoj osobi.
Zato o tome razgovaramo individualno, a više o online psihoterapiji možete pročitati na posebnoj stranici. Ponekad možemo kombinovati susrete uživo i online, naročito kada nam geografija, putovanja ili druge okolnosti otežavaju redovne dolaske. I u online radu na telesnoj psihoterapiji kontinuitet terapijskog odnosa ostaje važan, ali se način njegovog održavanja prilagođava realnim mogućnostima.
U Beogradu radimo u Nemanjinoj 5 (Savski venac) i u Francuskoj 16 (Stari grad), a online susreti su mogući bez obzira na to gde živite.
Ko-terapija: kada u radu na telesnoj psihoterapiji učestvuju dva terapeuta
U našem centru telesnu psihoterapiju nudimo i kao deo ko-terapije. To znači da se, uz naš pristanak i jasan dogovor, u terapijski proces koji već traje uključuje još jedan kolega ili koleginica. Tako dobijamo više podrške, a ne gubimo odnos u kojem već imamo poverenje.
Već smo u terapiji razgovorom, na primer u relacionoj transakcionoj analizi, i želimo da istražimo i telesno iskustvo, napetost ili povlačenje.
Prolazimo kroz složenu porodičnu situaciju u kojoj nam koristi da sa nama rade dva terapeuta.
Naš terapeut će neko vreme biti odsutan, a želimo da podrška ostane kontinuirana.
Susreti mogu biti zajednički ili odvojeni. Na primer, razgovor se nastavlja sa terapeutom kojeg već poznajemo, dok rad na telesnoj psihoterapiji vodi kolega. Uloge, učestalost susreta i to koje informacije terapeuti smeju da razmenjuju dogovaramo zajedno, uz poštovanje poverljivosti.
I ovde važi isto što i u ostatku teksta: pristanak nije jednokratan. Možemo da postavljamo pitanja, da se ne složimo ili da odlučimo da nastavimo rad samo sa jednim terapeutom.
Pitajte nas da li bi ko-terapija imala smisla u vašem slučaju.
Na telesnoj psihoterapiji ne moramo da budemo „dobri klijenti“
Možda je ovo jedan od najvažnijih delova o kojem želimo da govorimo. Kada prvi put dolazimo na telesnu psihoterapiju, možemo imati osećaj da se od nas očekuje da nešto posebno umemo:
A ako to ne možemo, možda ćemo pomisliti da nam terapija ne ide. Međutim, ne dolazimo na psihoterapiju da bismo dobro obavljali zadatke koje nam terapeut daje. Ne dolazimo da dokazujemo koliko smo spremni da radimo na sebi.
Možemo da budemo zbunjeni, nepoverljivi, umorni, ljuti ili nesigurni.
Možemo da kažemo da nam nešto ne prija i da se ne složimo sa terapeutovim razumevanjem.
Možemo da promenimo mišljenje.
Ako nam na telesnoj psihoterapiji terapeut predloži pokret, vežbu ili dodir, imamo pravo da razumemo njegovu svrhu i da odlučimo da li želimo da učestvujemo. Dodir nije obavezan deo telesne psihoterapije i pristanak možemo povući u bilo kom trenutku.[8]
Za neke od nas upravo je to novo iskustvo. Ne moramo automatski da se prilagođavamo da bismo održali odnos. Ne moramo da kažemo „da“ da bismo bili prihvaćeni. Ne moramo da budemo zanimljivi, kooperativni ili emocionalno otvoreni svakog puta.
Kada se ne razumemo
Nekada nam je teško i da kažemo da nam nešto smeta. A nekada terapeut neće odmah dobro razumeti ono što pokušavamo da mu objasnimo. I tada imamo mogućnost da o tome razgovaramo, da proverimo šta se između nas dogodilo, da pokušamo da razjasnimo nesporazum i da vidimo može li odnos da izdrži razliku, neprijatnost ili neslaganje.
Istraživači relacionog rada ovakve trenutke nazivaju rupturama u terapijskom odnosu. Metaanaliza 11 istraživanja sa ukupno 1.314 klijenata pokazala je umerenu povezanost između uspešnog razrešavanja ruptura i boljeg ishoda terapije. Drugim rečima, nesporazum u terapiji nije nužno prepreka, a njegovo zajedničko razjašnjavanje može biti deo promene.[4]
Psihoterapijski odnos nije vredan samo onda kada se savršeno razumemo. Važno je i šta radimo kada se ne razumemo.
Za osobu koja je tokom života naučila da je neslaganje opasno, takvo iskustvo može biti posebno značajno.
Ne morate da znate šta tačno tražite. Dovoljno je da nam se javite.
Da li telesna psihoterapija zaista pomaže?
Telesna psihoterapija obuhvata različite pristupe, pa ne možemo pretpostaviti da svi imaju jednaku naučnu podršku ili da su podjednako efikasni za svaku teškoću.
randomizovanih kontrolisanih istraživanja obuhvatila je sistematska metaanaliza Rosendal i saradnika iz 2021. godine. Pokazala je umerene prosečne efekte telesne psihoterapije na psihološku uznemirenost i psihopatološke simptome, kao i poboljšanje sposobnosti suočavanja sa teškoćama. Autori su istakli i značajne razlike među istraživanjima, uticaj dijagnoze na rezultate i potrebu za većim i kvalitetnijim studijama.[3]
U prvom randomizovanom kontrolisanom istraživanju Somatic Experiencing® pristupa, 63 osobe sa posttraumatskim stresnim poremećajem nasumično su raspoređene u grupu koja je odmah dobila 15 nedeljnih susreta ili u grupu koja je čekala. Kod onih koji su prošli terapiju simptomi PTSP-a i depresije značajno su se smanjili, a poboljšanje se održalo i 15 nedelja kasnije. Autori ipak naglašavaju da su potrebna dalja istraživanja.[10]
Pregled 16 istraživanja o Somatic Experiencing® pristupu iz 2021. godine pronašao je preliminarne dokaze za pozitivne efekte na simptome povezane sa traumom, ali i na raspoloženje, telesne tegobe i opšte blagostanje. Autori upozoravaju da su istraživanja raznorodna i različitog kvaliteta, pa ovakve nalaze čitamo kao obećavajuće, a ne kao konačne.[11]
Više o ovom pristupu pisali smo na stranici o Somatic Experiencing® terapiji u Beogradu.
To je važna razlika između obećanja i stručnog pristupa. Ne možemo tvrditi da će telesna psihoterapija rešiti svaki problem, da je superiorna u odnosu na druge psihoterapijske pravce ili da je dovoljna za sva traumatska iskustva.
Kod određenih teškoća, uključujući posttraumatski stresni poremećaj, postoje posebno istraženi i preporučeni terapijski pristupi.[9] Zbog toga je procena problema i odgovarajuće vrste rada jednako važna kao i lična zainteresovanost za telesnu psihoterapiju. Naš cilj nije da sve osobe usmerimo na isti modalitet, već da razumemo šta im je potrebno i kakav bi rad mogao da bude odgovarajući.
Ne moramo da biramo između razgovora i tela
Možda smo godinama razgovarali o svom detinjstvu i tek sada želimo da uključimo telesni rad.
Možda smo već imali iskustvo rada kroz telo, ali nam nedostaje prostor da razumemo svoje odnose.
Možda nam razgovor trenutno najviše odgovara.
A možda smo se umorili od toga da sve razumemo i objašnjavamo, a da nam određene situacije i dalje izazivaju iste reakcije.
Nijedna od ovih polaznih tačaka nije pogrešna. U integrativnoj telesnoj psihoterapiji možemo povezivati razumevanje, emocionalno iskustvo, telesne reakcije i odnos sa terapeutom.
Ne zato što svaki problem ima telesni uzrok. Ne zato što telo krije neku jedinu, konačnu istinu koju samo treba otkriti. Već zato što naše iskustvo nije odvojeno na misli, emocije, telo i odnose koji postoje nezavisno jedni od drugih.
Kada nas neko povredi, ne reagujemo samo mislima. Kada nam je važna bliskost, ne doživljavamo je samo kroz reči. Kada želimo da postavimo granicu, u tome ne učestvuje samo naše racionalno razumevanje. Sve to predstavlja deo načina na koji doživljavamo sebe i druge.
Na telesnoj psihoterapiji možemo te različite aspekte iskustva da istražujemo zajedno, tempom koji ima smisla za nas.
A za nekoga ko je upravo zbog takvog načina funkcionisanja i došao na terapiju, to može biti važan početak.
Kako započeti telesnu psihoterapiju?
Ako razmišljamo o telesnoj psihoterapiji, ne moramo unapred znati koji nam je pristup potreban, šta ćemo raditi na telesnoj psihoterapiji ili koliko će proces trajati.
Značiće nam da pri prvom kontaktu napišete da li već imate iskustva sa psihoterapijom, kako je taj rad izgledao i šta biste sada želeli da istražujete. Na osnovu toga možemo razmotriti koji bi terapeut, način rada i početni ritam susreta mogli da odgovaraju Vašim potrebama. Ako se pitate kako izgleda sam početak, pogledajte tekst o prvom susretu sa psihoterapeutom.
Stručni izvori i dodatna literatura
- 1Lin, T., Anderson, T., Erekson, D. M. i Ogles, B. M. (2024). Trajectories of change in weekly and biweekly therapy. Journal of Counseling Psychology, 71(1), 77–87. PubMed
- 2Bruijniks, S. J. E. i sar. (2020). The effects of once- versus twice-weekly sessions on psychotherapy outcomes in depressed patients. British Journal of Psychiatry, 216(4), 222–230. Istraživanje
- 3Rosendahl, S., Sattel, H. i Lahmann, C. (2021). Effectiveness of Body Psychotherapy: A Systematic Review and Meta-Analysis. Frontiers in Psychiatry, 12, 709798. Istraživanje
- 4Eubanks, C. F., Muran, J. C. i Safran, J. D. (2018). Alliance rupture repair: A meta-analysis. Psychotherapy, 55(4), 508–519.
- 5Lyons-Ruth, K. (1998). Implicit relational knowing: Its role in development and psychoanalytic treatment. Infant Mental Health Journal, 19(3), 282–289.
- 6Khalsa, S. S. i sar. (2018). Interoception and Mental Health: A Roadmap. Biological Psychiatry: Cognitive Neuroscience and Neuroimaging, 3(6), 501–513. PubMed
- 7European Association for Body Psychotherapy (EABP). What Happens During Body Psychotherapy? Stručne informacije
- 8European Association for Body Psychotherapy (EABP). Ethics for Body Psychotherapists. Etički okvir
- 10Brom, D., Stokar, Y., Lawi, C., Nuriel-Porat, V., Ziv, Y., Lerner, K. i Ross, G. (2017). Somatic Experiencing for Posttraumatic Stress Disorder: A Randomized Controlled Outcome Study. Journal of Traumatic Stress, 30(3), 304–312. Istraživanje
- 11Kuhfuß, M., Maldei, T., Hetmanek, A. i Baumann, N. (2021). Somatic experiencing – effectiveness and key factors of a body-oriented trauma therapy: a scoping literature review. European Journal of Psychotraumatology, 12(1), 1929023. Istraživanje
- 12Flückiger, C., Del Re, A. C., Wampold, B. E. i Horvath, A. O. (2018). The alliance in adult psychotherapy: A meta-analytic synthesis. Psychotherapy, 55(4), 316–340. Pregled
- 13Price, C. J. i sar. Istraživanje Mindful Awareness in Body-oriented Therapy (MABT) kod žena u lečenju zavisnosti, prikaz National Institute on Drug Abuse (NIDA Notes, 2019). Prikaz istraživanja
- 9National Institute for Health and Care Excellence (NICE). Post-traumatic stress disorder: NG116. Kliničke preporuke